#humoreska

[valerieandherweekofwonderz]

Rudolf Hrušínský, 1939.

[kasperowiczpiotr]

“W gradzie szadzi”

Zima Zimnicka zawitała na planetę bikini nie była gołosłownym dystrybutorem pokurczyła tubylcom urwistki i wyrostki niektórych pchnęła w stan hibernacji zaszroniona opalenizna zaczęła opalizować po czym weszła w stan ciekłokrystaliczny Zima w konsystencji zaznała efektu brązującego spuściła z tonu po osiągnięciu koloru burego wybielanie rozbiło struktury śniegu Zimnicka skarlała odchodząc roznegliżowana obrzuciła swoją cerę gradem szadzi nawet nie pomyślała by mieć się z pyszna kiedy jej tropem podążyli łowcy gęsich skórek.

Piotr Kasperowicz / choler.blog.pl

[damiro]

Brzo čitanje

Svojevremeno se na radijskim postajama jako reklamirala tehnika brzog čitanja. Gospođa koja je gostovala na jednoj takvoj emisiji obećala je da će polaznici svoj novac jako dobro uložiti. Napokon će biti u stanju brzo pročitati novine, a zamislite samo koliko će knjiga biti skinuto s polica.

Nadalje, govorila je o postotku razumijevanja brzo i sporo pročitanog teksta. Ono što se brzo čita u većoj mjeri se razumije od sporo pročitanog teksta. Stoga, brzo čitanje je nužda. Nije riječ o dodatnom znanju kao npr. vožnji bicikla ili stranom jeziku. Bez čitanja se ne može pročitati priručnik o vožnji bicikla, pa niti udžbenik stranog jezika.

  Meni je sve to, kao slušatelju i potencijalnom čitatelju ambicioznijih razmjera zazvučalo vrlo primamljivo. Zato sam pažljivo čekao kraj emisije i zapisao broj telefona koji sam već istog dana nazvao upisavši se na tečaj brzog čitanja.

Dotad nikad nisam čitao poklonjene knjige. Nisam stizao. Zahvaljujući tečaju brzog čitanja ne samo da sam ih čitao već istog dana pošto sam ih dobio za poklon, već su me prijatelji pitali i za zaostatke  – jesam li ili nisam čitao i one prethodne? Izvukao sam se, ali sam ih zbog svega odlučio uvaliti u dodatne nevolje i spomenuti da sam usput čitao i ostale knjige čiji se autori spominju u rođendanskoj lektiri!

  Ta vijest se uskoro proširila. Počela me pratiti slika novopečenog brzočitača. U knjižnicama više nije bilo zakasnina. Knjižničarke su više patile zbog napadaja panike kada bih se pojavio, jer su bile u konstantnom strahu da inače skroman fundus Gradskih knjižnica neće izdržati moje čitateljske apetite.

   - A zamisli, ima ih još!  - komentirale su među sobom. – S tih tečajeva izlaze kao sa pokretne vrpce! Evo gospodina, javi u centralnu knjižnicu da smo mi na periferiji oglasili znak uzbune! Agatha Christie je cijela pročitana u jednom dahu! Također i Ephraim Kishon! Autori su počeli padati kao kruške. Mayday, mayday!

   U restoranima nije bilo potrebno posebno trošiti vrijeme na čitanje menija. On mi je bio poznat i prije nego li bi ga konobar donio. Titlove filmova sam znao i prije nego li bi se scena odigrala, a kraj sam znao još prije početka filma. Dobio sam i službenu zabranu pojavljivanja u kvizovima. Pa tko je vidio toliko i tako brzo znati!

  I tako sam u probleme zapao ja, a ne drugi. Zbog svoje vještine ostao sam s hrpom pročitanih knjiga i uvrijeđenih prijatelja. Pitam se čime li ću se baviti u mirovini?  

  Knjižnice su mi blokirale svoje članske kartice, prijatelji mi za rođendane poklanjaju odijeću. Na svijetu sam ostao posve sam. Jedina nada mi je bila gospođa koja me naučila brzo čitati. Pitao sam je što da učinim? Odgovorila mi je neka se samo odviknem od brzog čitanja. Situacija je vrlo nalik dijetama ili odvikavanju od pušenja, dodala je.

  - Sve će opet biti u redu, vidjet ćete. – tješila me.

   I zbilja, sve se vratilo tamo gdje mu je mjesto. No to sam, pretpostavljate,  ionako znao i prije nego li sam uopće otvorio to pitanje.

[suncano]

Lajanje

Moj je pas inače primjer mirnoće. Nema toga što bi je uznemirilo. Kada je došla k nama iz azila bila je plaha i jedva da je davala znak svoje prisutnosti. A  zatim je počelo grintanje:

 -          Ovaj pas je pretih. – rekla je mama. – Mislim da je potrebno naučiti je lajati. Ona je ipak kućni pas!

I tako je počelo. Susjedi bi prolazili stubištem, a mi bi je nagrađivali keksićem za svaki vau. Prošlo je tako neko vrijeme dok nije shvatila da je to doista profitabilan posao – lajati! Zalajala bi i dobila keksić.

 -          Gle kako je slatka... – govorili bi. – Laje...

 S  vremenom je postala sve glasnija i ometala bi svojim lavežom aktivnosti kao što je gledanje televizije, učenje i čitanje. Spomenite samo, od laveža se više nije moglo živjeti.

                        -          Odvikni je tog lajanja, - rekla je mama jednog dana. – Pun mi je kufer! Zar sam vam zato nabavila psa? Da je učite lajati? Naučite je da bude mirna!

-          Vau! – rekla je Tara.

-          Kuš, van! – zarežala je mama.

 I odonda traje naša bitka za mir od lajanja tog inače mirnog psa. Hodam za njom s keksićima i nagrađujem svaki trenutak tišine. Ali kao da je zapamtila ono vrijeme dok smo je nagrađivali za lajanje i počela je lajati na sve što prolazi – skateboarde, autobuse, Harley Davidsone. Broj sudionika u prometu i prometnih sredstava samo se povećava.

 Moju naredbu da bude mirna samo prečuje. Više ne znam što ću. Sve dok jednog dana nisam gledao Šaptača psima koji je rekao da pas prije svake dresure mora biti – istrčan. To je osnovno i zlatno pravilo, rekao je. Tako smo moj pas i ja počeli trčati. Trčimo po parkovima, livadama i šumama, svakog dana. I svaki dan se budim s nadom da će lajati barem malo manje. Ali laje i u prirodi – na vjeverice, ptice i zečeve. Laje bez prestanka. Doista, rekao sam dosta i napisao pismo Šaptaču psima. Još čekam odgovor. Nego, pitam se, zašto našeg poštara tako dugo nema?

Napisao i ilustrirao: D. M. 

[paginula]

Njuška od psa

Mrkli je mrak. Na stubištu se ugasilo svjetlo, u hodniku također. Još malo pa će se pogasiti i noćne svjetiljke. Svi idu spavati, pa tako i ja i moj pas. Otvoren je prozor, čuje se tek povik kojeg Dinamovog navijača koji se vraća sa slavlja pobjede gradskog kluba i mjauk ulične mačke. No, i to je prošlo i sad se mogu ugodno ispružiti u svom krevetu. San mi sam od sebe dolazi na oči. Ispružio sam se, a moj pas do mojih papuča. Nastupila je tišina. Iz minute u minutu sve je tiše i tiše. image

Noćna je bonaca. Čuje se samo disanje psa. Ne, pogriješio sam. Otvorio sam oči i žmirkao. Učinilo mi se da čujem disanje dva psa. Palim svjetiljku i provjeravam. Da, do mojih nogu samo je jedan pas. I to moja prekrasna kujica koja se danas izigrala u parku kao nikad dosad. Sad je umorna i doista  nije čudno da je tako brzo zaspala. Otvara jedno oko i promatra me. Kao da mi kaže: Gazda, nemoj da ti ja postanem gazdarica i potjeram te u krevet. Poslušao sam taj njen pogled i legao se natrag.

U iščekivanju sam bonace. Okrenuo sam se na bok. Disanje je opet počelo. Ali sad je bilo ubrzano i podsjećalo je na njuškanje. Podsjetilo me to da sam danas prosuo kolačiće u spavaćoj sobi pa mora da se jedan našao pod krevetom. Okrenuo sam se na drugi bok i nastavio žmiriti u iščekivanju sna.

-          Pas, - rekao sam. – Na spavanac! Pusti sad kolačiće. Naći ćeš ih sutra!

Rukom sam je potražio do kreveta i uvidio da spava dubokim snom. Nije se obazirala niti na mene niti na moje disanje. Začulo se opet. Bilo je uporno, snažno. Prepao sam se i načulio svoje uši,a moj pas, ugledavši se na mene, svoje.

Njuškanje je dopiralo s ulaznih vratiju. Stao sam u hodnik i promatrao ih. Svjetlo nisam palio iz predostrožnosti. Možda je navijač? Izgubio je kovanicu za aparat za kavu? Ta kasno je, svima treba kava dok čekaju tramvaj za povratak kući, a stubišta su, zna se, puna kovanica.

Dok sam ja tako razmišljao u polusnu što bi se to ispred mojih ulaznih vrata moglo dešavati, ona su se počela drmusati. Njušitelj je silom htio unutra. Uzeo sam partviš kao osiguranje, upalio svjetlo i pogledao kroz špijunku. Vani je bio mrak. Mrkli, mrkli mrak, ne pretjerujem! I mene je uhvatio strah kao nikad dosad.

Kakav li je to samo navijač? Čuči li pred vratima? Je li mu zamirisalo po palačinkama koje smo pekli tu večer? Kako bilo, sagnuo sam se i ja i stao gledati u prostor ispod vratiju, tik do otirača. Zrak iz nosa njušitelja snažno je prodirao do mog prehlađenog nosa. Vrata se nisu prestajala drmati.

Okrenuo sam se leđima i naslonio se na njih i uzdahnuo. Kakvo li je to bilo samo iskustvo! Horor nad hororima! Moj pas je vidio da sam počeo histerizirati i odlučio preuzeti inicijativu. Stala je i moja kujica, naime, njuškati. Ohrabrila se i onako snena stala mahati repom. Uslijedila je njena komunikacija Morseovom abecedom s njušiteljem na stubištu. Nisam znao o čemu razgovaraju, ali to je izgledalo otprilike ovako:

-          NJUH-NJUH, NJUHNJUH-NJUH, NJUH-NJUH-NJUH, NJUHNJUHNJUH!

Ponavljam vam, pojma nemam o čemu je tu bilo riječi, ali prema mahanju repom shvatio sam da nije bilo razloga za nekakvu bojazan. Stoga sam odlučio otvoriti vrata. Okrenuo sam ključeve i donju bravu, a zatim posegnuo za ručkom i okrenuo gornju. Lagano sam otvorio vrata. Kroz otvor je provirila strašna, vlažna crna njuška koja je silom htjela unutra! Pod njenom silinom vrata su se otvorila i ja sam pao na pod. Igre su počele.

Jazavčar Dex iz parka ušao je uz svu pompu u naš stan, stao pred svoju prijateljicu i liznuo je u njušku u čast svoje dobrodošlice. Zatim je na prije nepunih mjesec dana okrečenom zidu označio da je ovo njegov teritorij (još sam mu samo morao uručiti vlasnički list!) i okrenuo se na leđa. Psećim žargonom rekao je: Pomazi me, ti čudovište ljudsko u šlapama! Znaš koliko mi je trebalo da dođem do svoje ljubavi! Ja sam samo običan jazavčar! Sve te stepenice, pa čekanje pred vratima! Vi ljudi stvarno nemate razumijevanja kad je ljubav u pitanju! A ja vašu kujicu naprosto obožavam! Ponavljam, obožavam!

I tako se novi par igrao u mom hodniku u tu kasnu noć. Dok sam ja oblačio tenisice iz dvorišta je dopirao povikivanje Dexove vlasnice.

-          Dex! Di si, Dex?! – vikala je u 1 ujutro i dodala – Makni se od mene, nevaljaljče jedan! Idući put navijaj pred TV-om kao svi normalni ljudi, a ne spavati tu po tuđim autima, mulac jedan!

-          Da, gospođo, - dodao je navijač. – Pozovete mi taksi?

-          Da ne bi! – odgovorila je ljutita vlasnica.

Izišao sam na balkon i otklonio gospođi brige rekavši joj da je njen jazavčar kod mene na sigurnom i da se igramo u hodniku. Pozvao sam je gore na kapljicu, pridružio se i Bad Blue Boy. Bila je to noć za pamćenje ispunjena sretnim lavežom, pjesmom i pokojom psovkom na novog Dinamovog trenera.

[paginula]

Stiga je Tonči!

Autor slike: Vasko Lipovac

Tonči, ili odmilja Toni, je naš rođak s mora. Svake godine negdje u ovo zimsko vrijeme stiže u Zagreb. Sa sobom ponese nekoliko pršuta, nešto vina i maslina, pa pozvoni u 5 sati ujutro.

  - Dobro jutro, bili svite! – derao se još s vratiju na sav glas. – Ajmo, ustaj, ustaj! Stiga je Tonči!

 U pidžami češući zatiljak promatram što radi. Mumljam mu nešto, no ni samom mi nije jasno što.

 Prije nego što nastavim, morate nešto znati: Tonči ima 70 godina, ali zato je zdrav k'o dren. Svakog dana ide u ribe, uredno marenda i koliko spava za ljepotu reklo bi se da je ljepši i od Kate Moss. Dakle, voli sebe kao nijedno drugo biće. Osim toga, jako pazi na bonton.

 - A ti ne bi pozdravija svog Tonija? – upita me onako glasno kao što bi Pavarotti da glumi u operi Pijetao na krovu. – E reče se: Šjor Toni, kako ste? Jel' vas što boli? A šta da ti rečen, dite moje? Bole me leđa k'o sam vrag! Zato sam i doša, da me dotor Bilić uslika!

 Doktor Bilić je još jedan rođak. Ne naš, već Tončijev. Kao nećak njegove žene mora mu osigurati najbolju zdravstvenu skrb. Dotad nas je već triput zvao i upitao uvijek isto:

 - Jel' stigao? Ajme, nemojte da mi ne javite! Ubit će me teta! Ako ne ona, onda šjor Toni!

- Ma ako ubije vas, ubit će i nas. – tješili smo ga.

 Bilo je 5 i 15 kad smo sjeli u kuhinju i stali rezati pršut. Umorna oka prebacivao sam slani zalogaj iz jednog kraja usta u drugi gledajući u njegova kako ne prestaju s pričom.

 - I tako, - zastao je konačno. – A kako ste mi vi? Ti mi mali izgledaš nekako neispavano. Slušaj sad dobro: dođi ti meni dole, pa ćemo nas dva u ribe. E da vidiš šta ćeš spavat! Doduše, nešto me kolina muče, pa ne mogu baš dugo, al zato ćeš mi ti pomoć! A, šta kažeš?

Ostatak sam prespavao. Probudio sam se s komadićem pršuta u ruci tek za nekoliko sati. Taman se Tonči vratio iz ordinacije.

 - O, lipoto! Probudija se da isprati Tonija? Ma znaš, nisi ti tako loš momak, samo mi moraš više spavat.

 Jadni ga je doktor Bilić odvezao na autobus. Za nekoliko dana nazvala nas je njegova uplašena žena, ne zna gdje je. Tek kasnije saznali smo kako ga je pronašao neki službenik na kolodvoru kako u autu mirno spava.

 - Otišao je Toni, otišao je šjor Toni... – ponavljao je dok ga je ovaj budio.

 Zbilo se to lani. Ove godine stigla nam je samo razglednica s mora:

 Dragi moji, javljam vam tužnu vijest. Vaš Toni ima gripu, tek toliko da znate. Ljubi vas, Tonči.

 Sjeli smo u auto i zabrinuti se zaputili put njegove kuće. Kad smo stigli bilo je podne.

 - Toni vas sad ne može primit. – rekla nam je Kate, njegova žena. – Sad spava, dođite koji drugi dan.

 Zakleli smo se, to je bilo to! Nema Tonija više u našoj kući! Ni govora!

 Dok ovo pišem doktor Bilić slika šjor Tonija.