Sep 3, 2013
Alegorija - Šarl Bodler
Alegorija Prelepa, golih ramena, pusta vlasi Do ruba case, da ih vino kvasi. Kandze ljubavi, otrov, spletke glupe Skliznu sa granitne joj koze, i otupe. Smeje se Smrti, Razvratu se ruga, Tim zlotvorima, cija ruka gruba Iako sve cacka, nikad ne bi smela Da ospori slavu njenog cvrstog tela. Gazi ko boginja, spava ko sultanija; A uzivanju je od pase odanija, Ruke joj pune dojki, okom zove U sirok zagrljaj sve ljudske sinove. Dobro zna ta deva jalova, nesveta A ipak potrebna za opstanak sveta Da lepota tela dar je vrhoviti, Pa za svaku gadost oprost ce dobiti. Pojma ne ima o Čistilištu, ni Raju, Pa kad u noc crnu uroni na kraju, Gledace, ko novorodjence kad kroci, Bez mrznje, bez kajanja, smrt pravo u oči.