Nisam ni znala sta je depresija, anksioznost, napadi panike.. nisam znala sta je to kada izgubis apetit jer sam bila punija. Nisam znala sta je mrak.
Bila sam sportista,drustevn lik, ortak za zezanje, smeh, salu.. Bila sam srecna svake noci, noc mi nije predstavljala nista, sem da sutra pocinje jos jedan srecan dan. Nisam se plasila samoce, jer tada bih pevala sama sa sobom, smejala se sebi u ogledalo, bila bih i tada srecna. Nisam se osecala usamljeno. Zivot je bio lep.
Zaljubila sam se, osecam se posebno, voljeno, kao jedina devojka na svetu. Svet je postao jos lepsi ako je to nekako moguce. I taj raskid sam prezivela i dalje sam volela sebe i svet oko sebe.
To je bilo mnogo pre, bilo je pre nego sto sam otvorila tambler, pre nego sto sam batalila fudbal, pre nego sto sam upisala faks. Bilo je to lepo vreme.
Psiholog kaze: " ako se u pocetku ne osecate pored nekog kao da vredite i da ste dovoljni, nikada se u buducnosti to nece promeniti."
Pocela sam da dokazujem da vredim, mislila sam da je u redu da budem nesrecna zarad tudje srece. Mislila sam da nemam prava.
Mislila sam da je u redu zapostaviti sebe, zaboraviti sebe, mislila sam da je u redu ziveti u strahu od lazi. Izgubila sam pojam sta je dobro za mene, uporno stavljajuci nekog drugog na prvo mesto.
Pocelo je sve ono sto nisam poznavala, a i nikad nisam zelela da upoznam.
Pocela sam da gubim osecaj za sve oko sebe, nisam imala potrebu da vidim porodicu, izgubila sam osecaj da se javim ljudim do kojih mi je stalo, izgubila sam osecaj za sve sto je dobro za mene. I to je pocelo da se vidi. Izgubila osecaj za sebe.
Pocela sam da se hranim lazima. Umesto da jedem, pocela sam da jedem sebe. Mrak vise nije bio kao nekad, znacio je lavirint misli gde ubedjujem sebe da je sve kako treba da bude, iako sam dobro znala da nije tako. Tisina je postala pakao, bila je najglasnija, samo moje srce koje ce da iskoci iz grudi da mi kaze da nesto nije u redu. I prokleta usamljenost, hranila se sa mnom.
Mrak me je jeo i jeo prestala sam da se pomeram. Prepustila sam se. I vise nije bilo svetlosti ni na kraju tunela.
Umesto da pustim prigrlila sam jos jace.
Upali obrazi, nov kais jer je stari preveliki, na meni sva garderoba visi, crni krugovi oko ociju i prva terapija kod psihologa.
U tim momentima i mnogo pre i nakon toga, jedino dobro sto sam uradila za sebe je taj psiholog. Kao cevcica za vazduh, kontakt sa stvarnoscu.
Saznala sam sta su sve one stvari koje na pocetku nisam znala. I drzeci nekoga drzala sam sve to tik uz sebe.
Ako niste dovoljni, nikada se to nece promeniti. Ako se ne osecas kao da vredis nikad neces dokazati suprotno. Onaj ko te je povredio nikad ne moze da pomogne da ta ista rana zaraste.
Ne bezi od istine grleci zabludu u nadi da ce ona jednom biti istina.
Ne hrani se lazima, jer one te samo jedu.
Voli, ali ne zaboravi da volis i sebe.
