,,Не знам каква је сад, ја је памтим по љепоти и по изразу патње на лицу, какво више никад нисам видио, нити сам дуго могао да заборавим, јер сам ту патњу проузроковао. Због те жене, једине коју сам волио у животу, нисам се оженио. Због ње, изгубљене, због ње отете, постао сам тврђи и затворенији према свакоме. Осећао сам се похаран и нисам давао ни другима оно што нисам могао дати њој. Можда сам се светио себи и људима, нехотице и не знајући. Бољела ме, одсутна. О, заиста, али је све било касно. Штета што моју неистрошену њежност нисам дао ма коме-родитељима, брату, другој жени. Али, можда то говорим без разлога, сад, сводећи рачуне. Јер и њу сам оставио и отишао на војну, не жалећи, а пожалио сам кад ништа више нисам могао измјенити."
М. Селимовић, Дервиш и смрт