The journey that I've been heading to

[mandora-ma]

Свет који је у нама, унутра, право је чудо. Разумном човеку није потребно веће чудо од нас самих, ми смо једна велика мистерија. Они, пак, који по сваку цену хоће да докуче нешто мистично, треба да знају ово: ако живе световним животом, не могу да доживе натприродне ствари! Природно са природним, натприродно са натприродним, воли да се сједини и једно другом да се открива. Изузетака има, али у малом броју. За мене није добро да говорим о својим виђењима и откровењима: многа ми није могуће изрећи, а нека не смем да кажем... Из искуства знам да је довољно само једном духовним оком видети тај други свет, осетити његове енергије, видети боје, па да човек занеми од чуда и да јасно схвати своје пређашње заблуде и незнање. Какве су тамо енергије и боје, таквих на Земљи нема! Шта је злато? Шта драго камење? То су мртве ствари! Крст би требало видети у астралном свету. Он се искри и прелива у најдивнијим бојама и нијансама, изгледа као да гори, а пред енергијом која из њега зрачи срце се радује, чула су презадовољена, сав се топиш од лепоте и миља. Заиста је велика тајна духовни живот човеков!

Milivoje M. Jovanović, Monah Kalist

[mandora-ma]

Zašto su glupost i mržnja tako moćne? Ljudi se obično dele na dobre i zle. Istina je možda mnogo gora. Mnogo je više ljudi koji nisu ni dobri ni zli. Nisu uopšte ljudi. Nisu ni životinje. Oni su možda nešto treće. Planktoni, možda? Zvezde na nebu, što nas gledaju, vide nas kao te sićušne životinjice i čude nam se... Da li je ravnodušnost strah ili običan ljudski sebičluk? Možda nemoć ili neznanje da se živi drukčije, bolje? ,,Suprotno od života nije smrt, već ravnodušnost" (ne znam ko je to rekao). Dobro rečeno. Ali šta onda? Postavljao sam sebi pitanja na koja nisam imao odgovore.

Đ. Lebović, Semper Idem

[mandora-ma]

Želeo sam da ohrabrim samog sebe. Izvadio sam Plavu svesku i zapisao: „Ako prihvatiš izazov na hrabro trpljenje, tvoj će život dobiti smisao, dobićeš podstrek da izdržiš sva iskušenja koja te očekuju." Pročitao sam zapis više puta, a onda sam ga precrtao, učinilo mi se da je neiskren. Upitah se sa strepnjom nije li lažno i ostalo što sam dosad zapisivao u Plavu svesku. Verovatno ima i istinitog i lažnog, zaključih s olakšanjem: - Kao što ima istinitog i lažnog u svemu što je dosad u knjigama zapisano.

Đ. Lebović, Semper Idem

[mandora-ma]

Seo sam za sto i dugo zurio pred sebe, nesposoban da mislim na bilo šta, na bilo koga, na oca, očuha, majku, na sebe, na zlo koje nas je uzelo pod svoje okrilje. To veče zapisao sam u Plavu svesku: ,,Sreća i nesreća blizu su jedna drugoj, gotovo se dodiruju, ali se ne mešaju - žive i traju svaka za sebe kao dva odvojena sveta - mi neprestano lutamo i živimo čas u jednom, čas u drugom."

Đ. Lebović, Semper Idem

[mandora-ma]

Samo da ova zima prođe, od nje su se i ljudska srca zaledila, govorila je baka Laura. Nisam verovao da se ljudska srca mogu otkraviti kao zaleđene reke, ali sam se ipak upitao - šta će se desiti kad se na rekama led otopi - hoće li svi videti šta voda nosi - hoće li okretati glave, prekriti dlanovima lice - hoće li govoriti: ništa nisam video - ništa nisam čuo - ništa ne znam - ništa se nije desilo.

Đ. Lebović, Semper Idem

[mandora-ma]

Prijateljstva propadaju pod težinom rata. Ljudi postaju nepovjerljivi. Nikad ne znaš tko ta druga osoba sada jest ili što je bila ili kad će postati netko drugi. Izdaje su postale način života. Rat nam je svima izmaknuo tlo pod nogama. Više ne znamo tko smo. Više ne znamo tko su nam prijatelji. Nije čudno da počinjemo očekivati neizbježnu izdaju na kraju. Puni nepovjerenja, uvijek u obrambenom stavu, nikad ležerni, nikad posve opušteni, uvijek očekujući ono najgore u ljudima - to je novi način života. To je život poslije rata. To je cijena koju svi plaćamo.

U atmosferi sveukupnog nepovjerenja greške su neizbježne. Kad je svijet prema tebi okrutan i nepravedan, u tebi se nešto slama te postaješ i sam okrutan i nepravedan. Ništa ne možeš poduzeti u vezi s tim. Da li nas je iracionalnost rata sve učinila iracionalnima? Da li smo svi ludi?

Mira Furlan, Voli me više od svega na svijetu

[mandora-ma]

- Kuda ćeš?

- U Ameriku. U Njujork.

Dečak je već bio navikao da odavde svi pre ili kasnije odu, ali se videlo da mu je baš krivo zbog ove vesti: -Šteta. Taman smo se sprijateljili... A zašto baš moraš tako daleko? Imaš tamo nekog posla?

- Pa i nemam. Ali više ne mogu da izdržim ovde. Jednostavno, moram iz Evrope. Postalo mi je nepodnošljivo.

Dečaku se odgovor nije dopao jer nije bio logičan.

- Preteruješ. Šta ima ovde tako nepodnošljivo? Ovo je lepo mesto.

- Divno je mesto. Ali sad liči na nekakav svetao, tužni raj. Dok gledam ljude oko sebe osećam teskobu. Ne osećam prezir, ni ironiju, samo blagu teskobu. Kao kad u zoološkom vrtu posmatras poslednje preživele primerke nekakve skoro izumrle vrste. Gledam ih kako se pretvaraju da se ništa neobično ne dogada. Kako se kockaju u ogromne pare da bi se osetili živima. Kao nekakvo lutkarsko pozorište, ali žalosno.

-Odlaziš zbog tih ljudi?

- Naravno da ne. Odlazim zbog sebe. Osećam se kao da sam zarobljen u ovoj nezdravoj lepoti kao komarac u ćilibaru... - Veliki Čovek je govorio kao da sam sebe uverava.

-A ako ti se ni u Americi ne dopadne?

- Ne znam kako će mi tamo biti, ali ne očekujem mnogo. Samo ne želim da više budem izbeglica. Ne želim da budem ni emigrant. Hteo bih da budem putnik. Samo to.

Dejan Tiago-Stanković, Estoril

[mandora-ma]

I sada oni, privilegovani medu privilegovanima, kukumavče i očajavaju. Njegova pozicija je takva da mora da ih sluša kako se žale i tek ih ponekad podseti da smo svi mi koji smo danas, 26. juna 1940, osvanuli u Estorilu, a ne u Parizu, Beču ili Londonu, zaista srećnici. Siti smo i napiti, imamo struje i vode. Sunčamo se po plažama bez bodljikave žice i u šetnji pod palmama ne srećemo naoružane patrole. Noću spavamo mirno: ne bude nas vazdušni napadi ni kucanje policije na vrata. Kada bi se samo prisetili koliko ih je ostalo pod okupacijom, a koliko po jarkovima pored puta sa ustima punim mrava, ne bi se više žalili. Ali ako je nekome suđeno da provede vreme u jalovom čekanju, zar za to postoji bolje mesto od ovoga? Samo treba imati dovoljno za troškove boravka i ovo prokleto ratno vreme će nam proći kao letovanje. Ništa nas neće uznemiravati. Osim komaraca.

Dejan Tiago-Stanković, Estoril

[mandora-ma]

Kakva hitra razmena: polemička vežba u kojoj su oboje vidno uživali, možda stara navika ljudi koji žive zajedno. Prepoznadoh u njima, u ocu i kćerki, ono što nikada nisam imala i što mi je, sada sam toga bila svesna, oduvek nedostajalo. Šta je to bilo? Nisam bila u stanju to jasno da sročim: možda obuka da osećam lično svetska pitanja; sposobnost da spoznam njihov ključni značaj, a ne da ih vidim samo kao informacije kojima bih se poslužila da položim ispit, da dobijem visoku ocenu, nekakav mentalni obrazac koji ne svodi sve na neku moju ličnu bitku, na trud da se istaknem. Marijaroza je bila ljubazna, kao i njen otac; oboje su govorili odmereno, bez trunke razmetljivosti u govoru svojstvene Armandu, sinu Galijanijeve, ili Ninu; pa ipak su uspevali da unesu toplinu u političke teme koje su mi se u prethodnim situacijama činile hladnim, udaljenim od mene, čije mi se pozavanje činilo korisnim samo kako bih izbegla da se obrukam.

Elena Ferante, "Moja genijalna prijateljica"

[mandora-ma]

Eto tako su došli ovamo, i znaju da ne mogu natrag. Možda je trebalo da povedu malo više računa o sebi, možda bi time i više pomogli svome sinu, ali tako se desilo, i ne može se popraviti.

Nisu opazili neku veću razliku između života u gradu i na selu što se tiče druženja s ljudima: i tamo i ovdje ljudi žive svako za sebe, ili oni više ne znaju da se približe drugima. Kao da žive između prošlosti i budućnosti, u vremenu koje nema sebe: između tople patrijarhalne bezličnosti u kojoj je svako prisilno uklopljen u cjelinu i hladne savremene otuđenosti u kojoj svako nužno živi sam za sebe.

Na ostrvu žale za dinamikom gradskog života; u gradu žale za mirom ostrva. A svugdje se osjećaju kao stranci, usamljeni i rđavo smješteni. Možda i ne mogu drukčije. Boje se usamljenosti, ali se isto toliko boje tuđeg društva. Sam čovjek je prepreka za drugoga.

Meša Selimović, Ostrvo

[mandora-ma]

If we go down the current status quo for, let's say, another 20 years... We probably destroy our civilization through willful ignorance. We probably fail to meet the challenge of climate change. We probably degrade the world's democracies so that they fail into some sort of bizarre autocratic dysfunction. We probably ruin the global economy. We probably don't survive. I really do view at as existential (problem).

...

Financial incentives kind of run the world. So, any solution to this problem has to realign the financial incentives.

...

Throughout history, every single time something's gotten better, it's because somebody has come along to say, "This is stupid, we can do better." It's the critics who drive improvement. It's the critics who are the real optimists.

Jaron Lanier, The Social Dilemma

[mandora-ma]

No one got upset when bicycles showed up. No one said "Oh my God we just ruined society. Bicycles are affecting people, they're pulling people away from their kids. They're running the fabric of democracy. People can't tell what's true!" We never said any of that stuff about a bicycle. If something is a tool, it genuinely is just sitting there, waiting patiently.

If something is not a tool, it's demanding things from you. It's seducing you. It wants things from you. And we've moved away from having a tools-based technology environment to an addiction- and manipulation-based technology environment. That's what's changed. Social media isn't a tool that's just waiting to be used. It has its own goals, and it has its own means of pursuing them by using your psychology against you.

Tristan Harris, The Social Dilemma

[mandora-ma]

Lijeno je mislio: more - staza bez prepreka, put bez granica, majka širine, otac slobodnog lutanja.

Otići će morem u nepoznato. Jednom.

Ostaviće ovu vrelu kamenu liticu na kojoj

i gušter izdiše,

i ovu sprženu tvrdu travu bez sokova, oko koje se samo guje uvijaju,

i ovu ružnu kuću u kojoj radost zamire,

i ovaj mrtvi kraj u kojem plemenitosti nema, ni ljubavi, ni želje čak.

Neću da se pretvorim u suri kamen.

Zagazio je u plićak, i zastao, obuhvaćen morem do članaka.

Otići ću jednom.

Kuda?

Ma kuda.

Kada?

Nikada.

Čim đavo preciznosti došapne vrlo odredena pitanja, maštanje prestaje. Ostaje tuga.

Ostaje život oko nas.

Meša Selimović, Ostrvo

[mandora-ma]

Starešine se ponekad čude, otkud to da neki robijaš, koji je nekoliko godina živeo tako mirno i uzorno da su ga zbog primernog vladanja postavili za desetara, odjednom, apsolutno bez ikakvog vidljivog razloga - kao da je đavo ušao u njega - počne da pravi gluposti, da pijanči, da se svađa, a ponekad čak zagazi i u krivična dela: ili otvoreno omalovažava višu vlast, ili ubije nekoga, ili siluje itd. Gledaju ga i čude se. A možda je sav uzrok ove iznenadne erupcije u tom čoveku - od koga se to najmanje moglo očekivati - bolno i grčevito iživljavanje ličnosti, neprikrivena čežnja za samostalnošću, želja za afirmacijom svoje ponižene ličnosti koja iznenada nastupi i dolazi do pomame, do ludila, do nastupa i delirijuma. Tako, valjda, čovek živ sahranjen, kad u grobu dođe k sebi, lupa u poklopac mrtvačkog sanduka i muči se da ga otvori iako se na osnovu razuma može uveriti da su svi njegovi napori uzaludni. Ali u tome i jeste stvar što tada čoveku nije do razuma - to je grčevito hvatanje za život. Uzmimo, pored toga, u obzir i činjenicu da se svaka svojevoljna manifestacija ličnosti kod robijaša smatra prestupom; u tom slučaju njemu je, prirodno, sasvim svejedno je li ta manifestacija mala ili velika. Kad se pije - nek se pije, kad se rizikuje i izlaže opasnosti - nek se rizikuje do kraja, čak i do ubistva. I treba samo početi, a posle se čovek opije i više se ne zaustavi! Zato je u svakom pogledu bolje ne dovoditi čoveka do toga. Svi bi bili mirniji. Tako je. Ali kako da se to izvede?

Zapisi iz mrtvog doma, F. M. Dostojevski

[mandora-ma]

Ne može se suditi o stvarima koje nismo doživeli. Reći ću samo ovo: uskraćivanje zadovoljavanja duhovnih potreba teže pada čoveku od svih fizičkih muka. Prost čovek osuđen na robiju nalazi u tamnici svoju sredinu, možda čak duhovno razvijeniju. On je, naravno, mnogo izgubio - zavičaj, porodicu, sva prava, ali društvena sredina ostaje ista. Obrazovan čovek koga zakon osudi na neku kaznu često gubi neuporedivo više. On mora da u sebi uguši sve svoje duhovne potrebe i navike, da pređe u sredinu koja njemu duhovno ne odgovara, on se mora naučiti da živi u sasvim drugoj atmosferi... To je riba izbačena iz vode na pesak... Otuda se često dešava da kazna, po zakonu ista za sve, obrazovanom čoveku pada deset puta teže. To je istina... čak i kad bi bile u pitanju samo svakodnevne navike kojih se treba odreći.

Zapisi iz mrtvog doma, F. M. Dostojevski

[mandora-ma]

    The ancient Greeks immortalized the story of a man who was perpetually distracted. We call something that is desirable but just out of reach “tantalizing” after his name. The story goes that Tantalus was banished to the underworld by his father, Zeus, as a punishment. There he found himself wading in a pool of water while a tree dangled ripe fruit above his head. The curse seems benign, but when Tantalus tried to pluck the fruit, the branch moved away from him, always just out of reach. When he bent down to drink the cool water, it receded so that he could never quench his thirst. Tantalus’s punishment was to yearn for things he desired but could never grasp.     You have to hand it to the ancient Greeks for their allegories. It’s hard to portray a better representation of the human condition. We are constantly reaching for something: more money, more experiences, more knowledge, more status, more stuff. The ancient Greeks thought this was just part of the curse of being a fallible mortal and used the story to portray the power of our incessant desires.

Indistractable, Nir Eyal

[mandora-ma]

Svaki član zadruge poznavao je usmeni zakon, zakon po kome se znalo šta treba a šta ne treba činiti. Tačno je određeno za svakoga od njih na koji se način ima misliti i delati. Štaviše oni su primili vekovna iskustva srpske istorije i u slobodnom vremenu pribirali su i izrađivali u porodičnoj intimnosti nacionalna predanja. Vrlo je verovatno da su zadruge bile glavni centri u kojima su stvorene narodne pesme i folklor uopšte. U tursko doba je zadruga pored crkve bila društvena organizacija u kojoj se razvijao nacionalni duh ostajući veran samom sebi . Čini se da su se, naročito u zadrugama, mogli podići do najvišeg stepena osećanja solidarnosti, simpatije i saučešća i da su se naročito u njima mogli manifestovati ona toplina u običajima i nežnost duše, koji više karakterišu dinarske ljude nego ostale Južne Slovene.

Naposletku, ratovanje je očevidno mnogo lakše za društvo sastavljeno od zadruga no za društvo koje je sastavljeno od inokosnih porodica. Gotovo stalni ustanci dinarskih seljaka u tursko doba i rat za oslobođenje Srbije koji je trajao jedanaest godina (1804-1815), naročito su bili olakšani organizacijom u zadruge.

Jovan Cvijić, Psihičke osobine Južnih Slovena