#100 dinara

[zasvepare]

                                                 IZ DNEVNIKA S. L.                                         (11 godina, Titovo Užice, 1980)

Prvomajski praznici traju od 30.4. - 5.5. tj. između ovih datuma. To su: četvrtak, petak, subota i nedelja. U sredu uveče došli smo u selo. Znači, propadoše ova 4 slobodna dana. Ipak, ponela sam i igračke, košarkašku i malu loptu, 3 knjige, 1 Mikijev zabavnik i još nekih sitnica. Nismo palili logorsku vatru, tj., oni - baba i deda je nisu palili. Mi smo došli u 8 h. Prvog dana je vreme bilo lepo. Dan je bio relativno lep. Drugog dana, vreme je užasno, iz čega proizilazi da je bio malo gori dan. Trećeg dana je vreme i ovako i onako. Nije loše. Gaga je dosadna. Ona i čika-Milan došli su pre podne prvog dana. Četvrtog dana je pre podne bilo lepo. Otišli smo pre drugih L.-ića. U vežanji smo čekali mamu i babu. Na Mitrovcu smo imali posla s Baba-Radenkinim čabrovima. Beogradsko odmaralište je divno. Kad smo stigli u Užice, gledali smo film na TV, a posle otišli u bioskop na “Poslednji hitac”. Film je bio lep, ali su ga prekinuli tačno na polovini. Kad smo čuli vest, mesta ljutnji nije bilo. Svi su bili zabezeknuti, potreseni duboko ovom vešću. A kad smo stigli kući, objavljeno je na TV: RADNIČKOJ KLASI, RADNIM LJUDIMA I GRAĐANIMA, NARODIMA I NARODNOSTIMA SOCIJALISTIČKE FEDERATIVNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE  UMRO JE DRUGO TITO  Dana 4. maja u 15,05 časova u kliničkom centru u Ljubljani preminuo je drug Tito. Ova vest objavljena je u 19,00 časova. Kad smo bili u bioskopu, vojnik je uleteo i rekao: “Prekidaj predstavu, umro je Tito”. Ove tri zadnje reči bile su kobne. Ostali smo bez svog vođe. Jugoslavija je ostala bez Tita. Taj jednostavni, skromni i toliko bliski narodu čovek, umro je. Dok je njega bilo, nismo se bojali ni rata ni velikih sila, bojali smo se svi zadnjih meseci za njegov život. Sećam se dobro kad je dolazio zadnji put u svoje Užice. Zar smo ostali bez ruke koja nam maše, koja se rukuje s nama, u koja nas vodi dalje, kroz ovu nemirnu, ratobornu, krvoločnu masu naroda. Zar smo ostali bez velikog intelektualnog čela koje je smišljalo izlaz iz svih problema i u ratu i u miru. Jesmo. O, kako to bolno zvuči.  5.5.-11.5. = U ponedeljak su svi časovi posvećeni Titu. U utorak gubimo srpski, pola engleskog, a na fiz[ič]kom idemo u pozorište da se potpišemo u knjigu žalosti. Predstavu neću imati ceo mesec. Ah, da, evo karte od najtužnije predstave u mom životu. “Poslednji hitac”. 

[zasvepare]

Marija Baškirceva • DNEVNIK 1873-1884 • Matica srpska 1996

Matica srpska

100 dinara 

Jebeš Kupindo. 

Uverite se sami, da ne psujem sam, koliko ovo izdanje tamo cene preprodavci. Elem, za one koji ne znaju, u koje sam se i sam doskora ubrajao, Marija Baškirceva je bila ruska slikarka koja je, živeći po celoj Evropi, uspela da se skrasi u Francuskoj, gde je u dvadeset četvrtoj godini uspela i da umre, od tuberkuloze. Iza sebe je ostavila ovaj Dnevnik, originalno pisan na francuskom. Nije to obično tinejdžersko skladište, koga se autorica stidi pa ga objavljuje ostavivši ga krišom na buvljaku. Kao svi veliki dnevnici, i Marijin je pisan za druge: “Čemu laži i prenemaganja! Da, bez sumnje gajim želju, mada ne i nadu, da ostanem na zemlji po svaku cenu. Ako ne umrem mlada, nadam se da ću ostati u sećanju kao velika umetnica, ali ako umrem mlada, želim da se izda moj Dnevnik koji ne može da ne bude interesantan. • Ali kako sama govorim o objavljivanju, može se pomisliti da je usmerenost na sud publike upropastila, tj. lišila ovu knjigu njene jedine vrednosti; to nije tačno! Ja sam pisala i pišem bezuslovno iskreno upravo zato što se nadam da će biti objavljeno”... 

Za knjigu sam čuo čitajući članke francuskog stručnjaka za autobiografiju, Filipa Ležena (takođe zaljubljenika u dnevnike tinejdžerki). Možete zamisliti kako sam bio začuđen kad sam video da je knjiga prevedena na srpski! Kao snob! Dnevnik je objavljen već 1887. na francuskom, posve prirodno, sa značajnim skraćivanjima, što iz želje urednika da otfikare ono što najviše volimo u dnevnicima (ponavljanja i opsesije) što zbog moralnih obzira koji su ih naterali da izbace sve “skaredne” delove. Ni ovde ih nema. Ali to su već opšta mesta priređivanja posthumnih književnosti. Nikad se nećemo navići na mrtvačku bestidnost. Ono što je nesumnjivo u vezi s dnevnikom Marije Baškirceve jeste da je izvršio ogroman uticaj pre svega u ruskoj književnosti s početka dvadesetog veka, a presudan na Marinu Cvetajevu, koja je po uzoru na njega počela da vodi svoje Sveske  ― od 1912. pa sve do smrti.

U Matici knjiga košta sto dinara. Odnosno devedeset bez PDV-a. Otvorite sajt Matice i razgledajte šta je sve u ponudi. Pazite da pretražujete samo ćirilicom! Jednom kad sam se osokolio, zamolio sam svoju novosadsku prijateljicu da u njihovom magacinu lično preuzme nekoliko izdanja, među kojima je, sećam se, bio i Vasovićev Gong u žitu. I tu razočaranje: ne dopuštaju lično preuzimanje! Zašto? Pa nije ovo prodavnica, nego magacin! Molim? Pa treba da se plati poštarina! Koliko? Sto četrdeset tri dinara! I ako sam u Novom Sadu? I ako ste u Novom Sadu!  I ako sam u ulici Matice srpske?  I ako ste u ulici Matice srpske? Molim lepo! Eto druge psovke: 

Jebeš Maticu srpsku! 

Bile su, iako devedesete, ipak to godine izdavačkog vrhunca ove ustanove, biblioteka Dokument, urednik Judita Šalgo, otvorim prvu klapnu i čitam: Radovan Zogović, Postojanje i postajanje, Boško Petrović, Usmena reč, Ajnštajn-Marić, Prepiska, Miroslav Mandić, Sva sela, otvorim “belu ediciju” i čitam: Vasović, Brazil, Mandić, Kaja, Vukićević, Kad sam čula glasove. Danas se ta ustanova pretvorila u usta, uglavnom zabavljena kuknjavom za milionima koji im nedostaju da objavljuju svoj, sve gori (kulovski beli) Letopis, dok njom stoluju nacionalno naoštreni wannabe-akademici. I posve prirodno, uz ekskluzivno posredništvo pošte, rasprodaju dane kad su valjali, dane kojih ne žele da se sećaju! Predlažem, ekstatično, da promenite ime u Mrka kapa! Čuči!

Pre neki dan sam od prijatelja koga rado navodim u knjigama kao B. M., prvi put čuo za izraz “bolesna knjiga”. Naime, prijatelj ga je sam čuo od jedne školske bibliotekarke. Pokazala mu je kutije sa “bolesnim knjigama” koje mora da drži dalje od onih zdravih, u takozvanom karantinu, na šta je B. M. prvo pomislio na mene i verovatnu, ako ne i sasvim osnovanu mogućnost da u mojoj biblioteci, lepše rečeno mom depou, mom svratištu, postoji veliki broj fatalno obolelih primeraka. Nasmejao sam se njegovoj zabrinutosti: pa zar bih se i ja njima mogao zaraziti? Sledeća slika ― Draginja Radanovski, prevoditeljka Marije Baškirceve, na strani 510 s tim u vezi ispisa jednu podugačku fusnotu. (Molim da joj oprostite srbizme i visokoparne precioznosti, kao što sam i ja, odolevši želji da je cenzurišem!)  

Talas ruske “bele” emigracije dvadesetih godina našeg veka nasukao je na fahove male provincijske biblioteke u Senti i jedno komercijalno izdanje Dnevnika, negde s početka veka, štampano predrevolucionarnom ruskom ortografijom. Bila je to bez sumnje knjiga iz lične biblioteke koju je, smrću njenog vlasnika, uzaptio zaborav. Pri tome, višedesenijska ustajalost materijalizovala se u otrovnu memlu, u ubojiti prah prinudne oblivioznosti, u maligne, osvetničke spore kojima se knjige služe u zao čas. Knjiga je bila bolesna. Naime, do svog poslednjeg odredišta stigla je, verovatno, u potpalublju nekog prekookeanskog broda, zapahnuta vlagom ilegale. Poslednjih pedesetak godina (od rezolucije Informbiroa zasigurno) bila je dobro sklonjena u mrak depoa. Bibliotekari poznaju tu knjišku bolest, kada knjiga postaje “smrtonosna” za svoje poklonike. I prevodioca su infikovale njene spore. Prevodeći, provodila sam uz nju svaki dan desetak sati tokom pola godine, što je postalo moja potreba; mislila sam da se uz nju relaksiram [što ne relaksujem? ― prim. ZSP] i oporavljam, a u stvari svakodnevno sam se trovala. Kad je istina izašla na videlo, panično sam privela posao kraju. Knjizi, naime, nije bilo spasa, valjalo ju je uništiti. Još uvek je čuvam, u “karantinu”, dok se prevod ne objavi. 

A što se tiče vašeg bibliožderskog vodiča, ne brinite. Ako vam se bolesnih knjiga i nakupovao, bezbedan je. Ne nosi se mišlju da ih čita.

SVI POSTOVI: ARHIVA Želite li da primate redovno izveštaje sa zasvepare.tumblr.com? Pošaljite svoj mejl na adresu [email protected].   

[zasvepare]

Posle mlitave, bezoblične nedeljne šetnje trbuhom za vazduhom, 

ulazim nedvosmisleno u Akademiju 28, jedini logični cilj ovog navodnog flanerisanja, ali stajem, kao siroče, pred ulaznim vratima prazne i preosvetljene knjižare, na kojoj piše da je, nadam se i nedeljom, otvorena do deset. Stojim i dalje, prošao je minut, za šankom kafane vidim knjižara koji inače služi pre svega kao prodavac karata, ne želim da ga prekidam u piću nego razgledam da li je od moje poslednje posete nabavio šta novo. Vidim kutije od kineske supe sa drečavim natpisom Special Chicken Flavor, vidim već viđeni narandžasti Dnevnik o poeziji Stevana Raičkovića u nekoliko primeraka, vidim Pa Kao Vladimira Tabaševića, jedini artikal koji svedoči da se u poslednja dva meseca u ovom prostoru nešto promenilo. Knjižar me primećuje sa šanka, merka jesam li dovoljno odlučan i polako, oklevajući, prilazi s ključem. Izvinite, kažem, hteo sam samo da vidim da li ste, rekoh, možda nabavljali šta novo od starih knjiga, ali ovo nije zvučalo tako ubedljivo kao što zvuči ovde, pogledao me je začuđeno, igra rečima nije uspela, tuc-muc-trte-mrte, objasnio sam mu da sam jednom ranije kod njega naišao na dosta knjiga, mahom iz Novog Sada, ali nije se sećao, uputio me je istim rečima na kutiju u ćošku napomenuvši da su knjige izuzetno prljave. 

Nisam se demoralisao. Odložio sam ceger, važno kao pred neki obred, i kao u kupleraj, zaronio sam rukama u kutiju koja je od moje poslednje posete, to mi je posebno laskalo, bila netaknuta. Iz nje su izronile knjige iz edicije Pegaz, Matice srpske, izdanja biblioteke Grifon, ali naravno, među njima i neke koje nisam prošlog puta primetio. Na dnu te prašinčine, ruke su mi već bile crne, kupao se ili krio Ćosićev Grešnik, jedan plavi Marks tvrdog poveza, ukoričeni brojevi nekog naučnog časopisa, a među onim tanjim, neuglednim, nevidljivim od prašine, razaznao sam Gimnaziski trenutak pokojne Gordane Todorović, o kojoj mi je Boža pevao hvalospeve, a čiju je kasniju knjigu Ćoka otkačila čim je onjušila prvi stih, no ipak je izdvojih, Gordanu. A onda izbunarih Žarka Radakovića i njegove Emigracije, objavljene ‘97. u ediciji Apatridi B92, gde je objavio i Tibingen i Knifera, ne oklevajući izdvojih i nju, i taman da nastavim da kopam dublje, moj knjižar me, vrpoljeći se nestrpljivo, upozori da ne diram knjige koje se nalaze pozadi jer na njima stoje police. Pogledah čitavu skalameriju, sa nagomilanim nepreglednim knjižurinama, tako podešenu da nijedna ne sme, bez rizika od rušenja, da se pipne, pogledah svoje crne jagodice i, nevoljko, odustah. Rekoh mu, ne podsećajući ga da mi je knjige prošli put očistio, da imam maramice. 

Dok sam ih čistio rekoh: uvek ih imam uz sebe jer uvek može da me zadesi buvljak, misleći i na ovo njegovo stecište, a on mi, očigledno u duši kozer, ali koji od alkohola nedeljom uveče teško dolazi do reči, ispriča kako na Novom Beogradu (koji ne poznaje najbolje) ima prijatelja u nekom neboderu koji subotom ustaje rano ujutru, dvogledom merka novobeogradski buvljak, čekajući trenutak kad Cigani dovlače knjige, i tada izlazi, da sebi osigura prvu ruku. Na to poželeh da ga još štošta priupitam, ali rekoh, neka, ne moraš baš da otkriješ sve karte, i razgledavši opet njegov ćumez, na čijem je čelu, umivenom, stajao Pa Kao, ali oko kog se, kao oko nekog svečanog postolja, sve crnilo, dok je knjižar već, zadubljeno kako umeju samo kratkovidi, gutao neku žutu knjigu, zasedoh u susedni kafić i pomislih: Pusti ga da te opet zaboravi. 

SVI POSTOVI: ARHIVA Želite li da primate redovno izveštaje sa zasvepare.tumblr.com? Pošaljite svoj mejl na adresu [email protected].

[zasvepare]

Stanislav Ježi Lec • NEOČEŠLJANE MISLI • preveo Uroš Glovacki • Bagdala 1966 

Hram 

100 dinara 

Nikada me ne napušta sujeverje da ću, ostavivši nepojedenu krišku marmelade sa mandarinom i, uprkos svim prokrustovskim porivima, poslavši sebe niz Lekino brdo pa uz Neimar, preko Čubure, na pijaci naći tačno ono što mi je nedostajalo, i što će me, od trenutka kupovine, prenuti i ponovo podsetiti ko sam i šta sam. Ta pijaca je svuda, na svim okukama i slobodnim površinama na kojima nema komunalne policije; nije ograđena žicom, ograničena radnim vremenom, tablama Javnog komunalnog i zelenim slovima kojima su štampani obavezni termini za istoverivanje robe. Možete slobodno reći da je moje sujeverje potrošačko i da sam truli kapitalista. Nećete promašiti, ali ni pogoditi suštinu. 

Jer ko kaže da na pijacu, na taj svakodnevni prastari karneval, na to ničije parče na koje država ipak, uplašena za svoj opstanak, s vremena na vreme šalje inspekciju, narod odlazi da bi kupovao? Da bi se cenjkao, pogađao, gurao, podvikivao, namigivao, možda, da bi se ismejao, izlajao, izvatao, to svakako. Ako je nešto i kupio, tek će kod kuće otkriti vredi li čemu. Na kraju, od svih mogućih ćefova i profita, običan čovek, naročito ako je nervozan, iz pijace uglavnom izvuče onaj neuknjiženi, “duševni mir”. 

Ali nije samo duhovni mir u igri. Njim se može manipulisati. Moje sujeverje je preciznije. Nekim danima, kao jutros, na pijacu idem ubeđen da ću naći, iskopati, ili barem primetiti tačno to što će mi presudno promeniti dan, a možda, ako se osećam naročito slabo, i život. Danas, eh, kao za inat, pusto: nema Gileta, nema ni Bilje, a Marica stoji za svojom tezgom po kojoj je samo prostrta čoja, bez knjiga i javlja mi se pušeći kao da je sve u redu; što je najgore, i ja njoj, i ne pitam je da li su je možda obišli komunalci. Sretnem dva poznanika, jednog penzionisanog mađinovođu, od kog sam prvi put čuo reč ještiger, i jednog izbrijanog pesnika koji se smotano pogađao oko nekih crteža uz Višku ulicu, ali bio sam toliko neraspoložen da sam ih samo zaobišao, gonjen fiks-idejom da me neki pijačni artefakt prvo mora preobratiti da bi me učinio socijalno podobnim. Uzalud. Petnaest minuta kasnije nastavim da tučem Njegoševom, pa po Maršala Tolbuhina, sve očekujući da je neki od bogatih Vračaraca otegao papke, i da baš u tom trenutku njegova, kako Jovica reče, nužno ne-bibliofilska mladež, izbacuje “porodičnu”, netaknutu biblioteku... Ali danas ni od toga ništa. Poslednju nadu zadržah za prodavce pored Hrama čije sam naslove, danima nepromenjene, mogao da izrecitujem; i naslove i poglede: Šta gledaš a ne kupuješ!” 

I takvom, dakle, neočešljanom, pogruženom, narogušenom ― Francuzi bi najtačnije mogli reći rempli de cafard, što ću neodgovorno prevesti kao pun bubašvabe ― desi mi se da ošacujem ovu Bagdalinu knjižicu. Prodaje bradonja, Điđijev ortak, od kog sam jesenas pazario Verfela. Nisam se pogađao, odmah sam izvadio stotku preostalu posle kafe u Drvetu javorovom. Otvorio sam knjigu odmah posle kupovine, što inače nikada ne radim, ali očigledno vođen tom gladnom, apatičnom prazninom, i nečim namagnetisan, nabasah na rečenicu koja će od tog trenutka promeniti i dan, i sve tako filmski presudno, takoreći fatalno: 

Kad bi smrt mogla na rate da se odspava!

  Jasno vam je, dragi bibliožderi ― a ako nije, budite pristojni pa prihvatite ―  da je od tog trenutka sve u meni bilo otpušeno, mogao sam odjednom da vidim i da čujem, i prvo mi je došlo da se valjam od sreće što mi rade čula! A tad se, sa jedne klupe u Karađorđevom parku, začu genijalna rečenica, genijalna naravno zato što je ja slušam: “Bog postoji hiljadama i hiljadama godina a vi tek sto!” Izustio ju je stariji čovek, koji je sedeo na klupi, sa spuštenim naočarama, toliko spuštenim da sam prvo namah pomislio da ima rupu umesto nosa, a obraćao se dvema sredovečnim ženama koje su stajale i, mašući religioznim lecima, upadale mu u reč. 

Sav nakostrešen, seo sam na susednu klupu, nadajući se da će dame iz Jehovinih svedoka, ili iz Gideonita, nešto i mene da priupitaju, te pripremajući se za izazov, otvorih Stanislava Leca i, potčinivši se načelu bibliomantije, ubodoh sledeći redak : 

Prvi uslov besmrtnosti je smrt. 

Od tog trenutka, možete misliti, samo sam disao.

SVI POSTOVI: ARHIVA Želite li da primate redovno izveštaje sa zasvepare.tumblr.com? Pošaljite svoj mejl na adresu [email protected].

[zasvepare]

Хајнрих фон Клајст • ПРИНЦ ФРИДРИХ ОД ХОМБУРГА  • Ново Поколење 1953 

Храм 

100 динара 

Неразрезани Клајст, из Просветине библиотеке  Мала књига драме, држан у кутији, стиснут између тврдих наслова, који су га и сачували али и делимично оштетили, оставивши таман траг на насловној, а одозго су га начели мишеви, додуше не толико као тврђе књиге, после шездесет пет година доспева   на Врачарски плато, у јавни домен, мени у руке, све са контролним купоном залепљеним на трећој корици:  “Ако је примерак књиге неисправан, вратите нам књигу заједно са овим контролним листом”, који је некада био озбиљан документ, а данас је постао фетиш за библиождере попут мене, све са одштампаном ценом: 170 динара, спреман за дистрибуцију спреман за нож за папир, “невин”.