#antoni de melo

[asweetjane]

Da li su naše reakcije povezane sa stvarnošću ili sa onim što mi smatramo da je stvarnost?

“Damari, Antoni de Melo

[asweetjane]

Ono od čega bežiš i ono za šta se vezuješ samo su dve strane u tebi.

“Damari, Antoni de Melo

[asweetjane]

Ono što nam ljudi čine, proističe, mnogo češće nego što mislimo, iz naše nesvesne želje da nam to učine.

“Damari”, Antoni de Melo

[asweetjane]

Kada ribnjak presuši i ribe počnu da se koprcaju na mulju, vlažiti ih dahom ili kvasiti pljuvačkom nije isto kao baciti ih u jezero.  Ne trudite se da oživite ljude učenjima - uronite ih natrag u stvarnost, jer se tajna života krije u samom životu, a ne u učenjima koja se zasnivaju na njemu.

“Damari, Antoni de Melo

[asweetjane]

Ko je neprosvetljen, uvek je izložen strepnji. Kao čovek koji pada u reku a ne zna da pliva. Strah ga obuzme i on se davi. Pokušava da ostane na površini, ali samo i dalje tone. Kad bi prestao da se plaši i prepusti se da potone do dna, njegovo telo samo bi se vratilo na površinu.  Jednom je neki čovek, u napadu epilepsije, pao u reku. Kada se osvestio, iznenađeno je video da se nalazi na obali. Napad zbog koga je pao u vodu spasao mu je život, oduzevši mu strah od davljenja... To je prosvetljenje.

“Damari”, Antoni de Melo

[asweetjane]

Ima ljudi koji nikad ništa ne nauče jer sve grabe u trku i žurbi. Mudrost, na kraju krajeva, nije cilj na koji treba stići, već način na koji se putuje. Ako previše žurimo, gubimo lepote pejzaža.  Kada tačno znamo kuda smo se uputili, to može biti najbolji način da se izgubimo. Ponekad je bolje kružiti bez cilja.

“Damari”, Antoni de Melo

[asweetjane]

Problem s našim idealima, ako hoćemo da smo na visini svakog od njih, je što postajemo osobe s kojima je nemoguće živeti.

“Damari”, Antoni de Melo

[asweetjane]

Stvarnost koja nas okružuje ne može biti prihvaćena niti odbačena. Pobeći od nje isto je kao pobeći od sopstvenih nogu. Prihvatiti je isto je kao poljubiti sopstvene usne. Možemo samo da je posmatramo, shvatimo i ostanemo spokojni.

“Damari”, Antoni de Melo