Danas sam razmišljala koliko je, zapravo, moj otac srećan muškarac...
pod broj jedan, životni prostor deli sa dva savršena primerka ženskog pola. Tu naravno podrazumevam moju majku i mene. Ali, ono što ga čini još srećnijim su zapravo brojke, tj njihov raspored, u njegovom životu.
Kao prvo, rođendan moje majke je 13. janura, kad i Srpska Nova Godina, tako da nema teoretske šanse da ga zaboravi. Drugo, njihova godišnjica je dan posle slave, tako da ni nju ne može zaboraviti. Ili pre? U suštini, sad nije ni bitno.
I logičan sled, kada je moj um u pitanju, je da ja krenem još dublje u razmišljanje i zapitam se- u čemu je fora sa datumima? Da li je to manija koja opseda samo pripadnice ženskog pola ili od toga patimo i jedni i drugi podjednako?
Iz mog nevelikog iskustva znam da je u pitanju individualna stvar. Poznavala sam dečka koji je čak pamtio datum kada smo tražili Ferrero Roche po gradu. Ja ni tog dana nisam bila sigurna koji je bio datum. S druge strane, po mom životu se vrzmao lik koji je zaboravio sopstveni rodjendan.
Ja, pak, imam čudno pamćenje. Nekad pamtim sve, do poslednje sitnice a nekad su sitnice jedino što pamtim.
Da li ovo prelazi na viši nivo od jendostavne opsednutosti datumima? Da li je za to kriva evolucija, genetika, Karma ili šta već? Ne znam. Mada ja lično mislim da je u pitanju jednostavna ženska želja i ljubav ka poklonima. A i nije ni cudo kad smo naviknute na taj tretman. 8. Mart, Dan zaljubljenih, rodjendani, godišnjice... Ne bunim se, nek se zna :) Onda bi po ovome značilo da je Roche lik zapravo latentno žensko? Sumnjam, mada bilo je momenata kad mi je to palo na pamet. Ako pamti datume, jednostavno ih smatra bitnim i to je to. Nama ženama je, pak, sve bitno, tako da ja našu ljubav ka brojkama označavam kao ekvivalentnu ljubavi ka poklonima.
I to je to. I posle smo mi žene komplikovane. :)
