MOJ, TVOJ, NJEGOV, NJEN, NJIHOV, VAŠ i NAŠ ―
Ovde možete videti jednu od polica u našem stanu, gotovo u celosti ispunjenu knjigama s buvljaka. Nakon današnje dve, za mene preekspresno odigrane epizode, u kojoj je jedna bila oduševljenje nađenim ulovom, a druga maltene poziv na kažnjavanje prodavca ― dok Jovica Aćin ne utvrdi da li je u krađi njegovih knjiga s tavana učestvovao neko od komšija ― ja moram da se povučem i razmislim.
Slučaj Jovičinih knjiga moram da razmotrim s jedine moguće, buvljačke perspektive, takoreći sub speciae aeternitatis. U jednom trenutku sve te halabuke ukazalo mi se jasno kao dan: čekaj ― pa onaj ko mu je knjige ukrao ― učinio mu je uslugu. Oslobodio ga je posedovanja. Jovica ih nije postao svestan sve dok nisu nestale. Razgledajući ih po tezgi posle dojave, ne uspevajući da dokaže da su njegove ― priznao mi je: “tek tad sam video kako sam dobre knjige imao!” Imati u perfektu! Sa ove, više perspektive, neosetljive na krivične zakone, imanje je bolest, prokletstvo koga se što veštije treba otarasiti: Potreba da se od nje izlečimo naterala nas je da prvo pozajmljujemo, onda poklanjamo, i na kraju trgujemo. Jer šta znači imati nešto što će da nas nadživi, pa bila to i knjiga? To znači biti njen.
Juče, prelistavajući Siorana, prisetio sam se jedne anegdote: Ahmatova je, kada bi joj nešto poklonili, to odmah poklanjala nekom drugom. Gde god da je živela, ponašala se kao da je u prolazu, ispoljavajući tako sve karakteristike nomadskih plemena. Zar istom logikom i mi nismo podređeni onome što nazivamo “svojim”, tim privremenim atributom koji svoje pravo, istinsko ime dobija tek na tom otvorenom, prometnom groblju, na tom čistilištu i izvoru ― buvljaku. Zar znak pripadnosti ne važi jedino u obrnutom smeru? I najvažnije od svega: zar se imanjem ne otuđujemo?
Nemam odgovore na ova možda suviše uopštena pitanja, dopuštam Vama da ih dokučite. Bilo kako bilo, to što gore vidite, to je, uslovno rečeno, naša polica, sa našim knjigama, koju držimo u našem (a iznajmljenom) stanu ― i koja će, možda u celini, a možda i ispražnjena, pre nego u nekom muzeju, iza stakla, završiti na nekoj pijaci. I u toj izvesnosti nema ničeg preterano tužnog, u svakom slučaju ničeg tužnijeg od smrti. A čoveka koji služi kao posrednik do tog mesta ― Jovica bi ga možda sada nazvao Haronom ― kako god da se dobara dočepao, nije, iz ove perspektive, etički osuđivati. Mislim da to i Jovica, iako je oštećen, dobro oseća: i da se sad u njemu smenjuju revolt i saosećanje. I nemoć: kao da tu, pred tezgom, njegova ovlašćenja prestaju.
Šta možemo imati? dakle nije pravo pitanje, nego ŠTA MOŽE IMATI NAS?
(Kada bismo drugom mogli dati sa posvetom: NEMAJ.)
