Nisam više plakala, ali su suze nekontrolisano tekle niz lice. „Mama, ja sam tvoje telo i tvoja krv. Ja sam parazit koji se tobom hranio. Znaš da se plod u telu ponaša tako, ako je majka bolesna, fetus šalje svoje stem ćelije u sve vitalne organe, obnavljajući ih. Malo govno čuva tebe i sebi obezbeđuje da se rodi i da živi. Mama, ne mogu više da plačem, znam da si sjebana, znam da nije ćale taj koga si sanjala ko klinka, ali nisam ja kriva. I tada i sada, dajem sve od sebe da ti pomognem, ali ja ne mogu bez tebe. Trgni se. Što si me rodila? Ja ne mogu ništa da rešim." Gledala me je belo, sa nekim zainteresovanim mirom. „Kako si mislila da će sve da se sredi samo? Ništa se ne sredi. Samo bude gore. I kad misliš da si se izvukla - eto sranja. Evo, mogla sam da umrem. Ti bi samo dodala još jednu sliku tamo. Zar ne?" Jecala sam i klonula, polako shvatajući da ona nema predstavu o čemu govorim. Činilo se kao da pokušava da razume. Međutim, gledala je negde u daljinu. Na njenom licu jasno su se videle naslage starosti. Kao blato nakalemljeno na mlado lice, kao maska. Moja mama ima oči deteta i gleda kao srna ili kao pas. U njenim očima ogleda se sva moja surovost. U odnosu na nju, ja delujem poremećeno i nasilno, a više ne znam da li njen mir ili ravnodušnost prema svemu, ta apatija koju ima, upravo i izaziva moju agresiju. Osećala sam se ostavljeno. Ne sad, nego celog života. Kao da se napela da me rodi, a onda odustala od svega posle. Pustila me je i nije se za mene borila. A ja nisam odustajala. Kao sad, dolazila bih iznova i iznova da joj kažem, da je pitam, da vičem ili polomim sve. Kad se suočim sa sobom, kad presudim sebi, pošto ona okrene glavu i od toga, kada me savlada krivica, kad se lomim u suzama na podu kao sad ona me gleda, a gleda kroz mene. Ponekad kao da osetim da stavi ruku na mene dok plačem, poput nekog sveštenika koji mi oprašta, ali možda sam to izmislila, ne sećam se da me je ikada zaista dodirnula. Ona uglavnom samo spusti pogled. Kao sada, gotovo da osećam da pruža ruku, da me miluje i obavija rukom, grudima i celim telom, da se sklupča pored mene i skloni pod sebe, umota kao kuče s ulice. Ali nikad nije uradila ni to niti bilo šta slično. Mislim da me se i plaši. Posmatra me sa distance. Znam da me voli, ali nisam sigurna da razume da sam živa. Svaki moj pokret ili reč za nju je iznenađenje. Ili sablazan. Često mislim da sam sve izmislila. Da postoji ceo jedan moj i njen život, svačiji život, koji se nije desio, a bio je tako živ, opipljiv i pun dodira. Možda me taj život proganja u snovima.
-Ispod majice, Marija Ratković