#kaneman

[podraofifa]

[mindreadingsblog]

“Sreća je ljubav. Tačka.”

Pre nego što ovakvu definiciju odbacite kao floskulu, trebalo bi da imate na umu da je njen autor Džordž Vejlant (George Vaillant), harvardski psihijatar čija reč na temu sreće teži barem 20 miliona dolara i 75 godina istraživačkog rada desetina naučnika, koliko do danas košta i traje najobimnija i najdetaljnija studija fenomena lične sreće ikada[1],[2]. Sam Vejlant rukovodio je njome više od tri decenije, otprilike onoliko dugo koliko jedan drugi harvardski profesor, kognitivni psiholog i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Danijel Kaneman (Daniel Kahneman), fenomen lične sreće pokušava da savlada drugačijim pristupom[3],[4],[5].

Uprošćeno rečeno, Vejlant i Kaneman su simboli dve – ne nužno suprotstavljene – koncepcije ličnog zadovoljstva životom i metodologije istraživanja ovako subjektivnog fenomena. Vejlantov pristup određen je njegovim psihoanalitičkim korenima, naklonošću prema egzistencijalističkoj, pozitivnoj psihologiji i prirodom projekta na čijem je čelu bio bezmalo četiri decenije. Započeto pod imenom Harvard Grant Study, danas aktivno kao Harvard Study of Adult Development, istraživanje kojem je Vejlant posvetio život predstavlja najdužu longitudinalnu studiju ikada. 1938, kada je započeto, u njen uzorak ušlo je 268 tinejdžera, učenika druge godine koledža. Uzorak je danas daleko malobrojniji; nekadašnji tinejdžeri danas su ljudi u desetoj deceniji života. Logično, kada govori o ličnoj sreći, Vejlant ima u vidu dostignuća: imati profesiju i solidne prihode, biti dobrog zdravlja u poznim godinama, biti zadovoljan partnerskim odnosom posle navršenih 60 godina života, imati dobre odnose sa svojom decom između svoje 60. i 75. godine…

Kaneman je nastavljač, ali i reformator pristupa pitanju lične sreće koji psihologijom vlada od sredine prošlog veka i dominantno se temelji na izveštavanju samih ispitnika o tome da li se i koliko osećaju srećno, šta ih usrećuje i sl. Prikupljeni na većem uzorku, takvi podaci se analiziraju i prave manje ili više uspešna uopštavanja o razlikama u doživljaju lične sreće po polu, starosti, obrazovanju, socioekonomskom statusu…

Istraživanju samoprocenjenog opšteg blagostanja nikada nije nedostajala popularnost. Baza podataka o sreći u svetu, koju je 80ih godina prošlog veka počeo da pravi holandski sociolog Rut Fenhofen (Ruut Veenhoven), broji skoro 8.000 bibliografskih jedinica, od čega polovinu čine empirijska istraživanja sreće.

Šta znamo o sreći? Znamo da izveštaji o trenutnom zadovoljstvu životom fluktuiraju, čak i da se mogu izmanipulisati sledom pitanja u anketi. Pitajte studenta na koliko je sudara izašao u prethodnih mesec dana i njegov odgovor na naredno pitanje – koliko je srećan – zavisiće od odgovora na prethodno, iako izlasci ne moraju biti parametar kojem pridaje najviše značaja u proceni stepena opšteg zadovoljstva životom. Sem toga, lični doživljaj blagostanja je kompleksan fenomen: ista osoba može biti krajnje zadovoljna svojom intimom i veoma frustrirana i nezadovoljna profesionalnim životom. Istraživanja, dalje, sugerišu da sreću ne treba nužno kontrastirati s očajem; apatija je često na suprotnom polu. Svejedno, neka uopštavanja su moguća: ljudi koji se generalno osećaju srećno najčešće imaju ekonomsku sigurnost, u braku su, religiozni, okruženi većim brojem prijatelja.

Problem odnosa materijanog i opšteg blagotanja, novca i sreće, nije nov. Novina je pojačano interesovanje istraživača za ovu korelaciju, delimično uslovljeno time što su se u istraživanje lične sreće, u prvoj deceniji novog milenijuma, masovno uključili ekonomisti. Kaneman u tome ima kompleksnu ulogu.

nastavi čitanje