...Pljujem ja pomalo na vas, nadmeni budući. Da se nismo ovako prljavi grizli i parili, da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili i sanjarili, voleo bih da vidim na šta bi ličio vaš okupani, puderom posuti, razmaženi svet. Kad umrem, samo će mi biti žao ptica, jer sve vreme sam sanjao letove, pa ono drugo za mene nije imalo naročitog smisla i značenja. A vi se nasmejte kad spuste u raku velikog klovna i njegove nerazumljive svetove umorne od životnog šegačenja. I neka sve prođe bez molitvi i rodoljublja. Uličarkama donji veš od kaluđeričkih riza! Nisam bio ni ikona, ni vojnik, ni gradonačelnik u provinciji kome bone decu vaspitavaju. Cirkusi su bili moja najveća ljubav moj najveći patriotizam, i rađao sam se kad su ginuli, a umro kad vaskrsavaju. Vi možda shvatate: bio sam tu da vam prstom na usni napišem osmeh i na trepavicama suzu u isti mah. Bio sam razapeta čelična žica između bivših koji sve lepo veruju i budućih koji u svemu traže trik. Po meni je igrala balerina sa amputiranom nogom i kišobranom u ruci, i svima vam je zastajao dah. Kažite hvala što se nisam prekinuo i zgrušao vreme u crven krik. Hoću da čujem taj aplauz kojim ste dlanove raskrvarili pod ogromnim šatorima neba naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju. Jer pošteno je, na kraju krajeva, razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali, iako su mogli da siđu u publiku i da za svoje pare psuju i obožavaju...
Mika Antic, "Posmrtni mars klovnova"