Osecam kao da sam 30 metara pod vodom. Svaki korak dublje je tamniji, ali ti me tamo vuces.
Zbog tebe sam zaboravila da disem, zaboravila sam sta mi je potrebno za zivot..
Misleci da si mi ti sve sto mi treba, sad i zauvek.
Otisla sam jos 30 metara dublje. To more koje na povrsini izgleda tako lepo i svetlo, je najtamnije i najruznije u njegovim dubinama.
Osecam duse koje jos ne mogu da izadju, lutaju, bezivotno..
Povlaceci sa sobom neke druge ljude, koji i ne znaju da su oni zarobljeni u dubini i tami njenog mora.
Poslednji korak je bio taj kada si me spustila tako nisko, da sam udarila o dno toliko jako da me taj pad i sada zaboli, ponekad..
Lutam tom morskom dubinom, trazim povrsinu..
Plivam jako dugo, ponekad zastanem, ali tada mi se priblizis i shvatim da treba da nastavim.. Dajem zadnji atom snage da dospem na povrsinu i udahnem vazduh, koji odavno nemam..
Zasto me svaki korak tebi vrati korak ka dnu?
A dok sam isla ka tom dnu, bila sam sigurna da se penjem ka vrhu..