Deset minuta sam dreždao ispred Giletovog ulaza.
Iz zgrade je izašla trudna žena. Pritrčah. ― Možete li, molim vas, da me pustite? ― ― Moj prijatelj nema interfon jer je u podrumu, a meni je ― zamahah sokoćalom ― upravo crkao telefon. Naočare su mi počivale na temenu a tada ― imao sam vremena da se ogledam u telefonu ― zaista imam facu mufljuza. Ništa mi nije išlo u prilog; sunce mi je tuklo pravo u čelo; čvrkajući po ugašenom telefonu, da i ona vidi da ne radi (dobro je nisam oslovio « komšinice! » ) ― i sa predugačkim noktima ― sebi sam najviše ličio na krivca koji je čisto reda radi pozvan na saslušanje. ― Meni je žao ― reče ljubazno ― ali ja ne bih smela da vam otvorim. Predstavnica, ovaj, predsednica kućnog saveta to nam je izričito zabranila. Bila je u osmom mesecu. Pokušah da zađem s empatične strane. ― Zašto? Je li se dešavalo da upadnu i pokradu? ― Upravo! Pre neki dan je tako neka devojka... « Tako » znači tako kao ti. Paklena pomorandža! ― pomislih! Ali odjednom se prekide, kao da se ujela za jezik. ― Ja se izvinjavam, ali uradila sam šta mogu, a Vi... I ne dovršivši rečenicu, bojeći se da će popustiti ukoliko bude razmenila još koju reč sa mufljuzom, otrča trbuhom za Krunskom. Čim je zamakla, čučnuo sam, lupnuo o prizemni prozor i viknuo nekoliko puta «Gile!» Time sam samo privukao pažnju srednjoškolaca i komšije koji se vraćao iz radnje: pažnju koja se artikulisala kao snishodlijvi osmeh kakav gospoda upućuje uličnim zabavljačima ― ne bez učtivosti. Nastavim li ovako da čučim, pomislih, čitav kvart će se sjatiti oko mene, gospodin predsednik će me legitimisati ― meni je ionako dovoljna pomisao da možda budim sumnju da zaista u to i poverujem.
Upao sam u kafić preko puta. Konobarica je ordinirala pa sam ostao da stojim pored šanka. Ni to nije prošlo nekažnjeno. Danas sam bio magnet. Privukao sam dužnu pažnju svih zaselih, a naročito dveju gospođa ― majke i ćerke ― koje su se uzvrpoljile, iz kojih je OCD-pundravac govorio: « Sedi! Samo SEDI! » Sačekao sam da mama natenane naruči « da vidimo... kaficu... sa šlagom... » («espreso, dakle?» ― «tako je, espreso...») i saleteo konobaricu. ― Molim vas ― imate li ― punjač ― crkao mi je telefon ― da li bih mogao da ga upotrebim ― posle ću sesti kod vas ― samo da obavim poziv... Nije mi verovala ni reč ali mi je dala punjač. Kafana je, dok sam telefonirao Giletu, zapala u «značajnu tišinu». Nekoliko minuta kasnije, kad sam od Gileta izlazio sa Lučinim izdanjem Banjevića pod miškom, došlo mi je da, nekom anonimnom, naravno sumnjičavom slušaocu ove pripovesti kažem: Vidiš da nisam ništa izmislio! Ali onda sam u ogledalu pored izlaza još jednom video nepopravljivu kulovsku facu ― koja bi, da i vi možete da je vidite, svaku reč demantovala.
