vetar tiho duva na proplancima Cera
Nemoj me gledati u leđa,
hoću da trčiš.
Kreni, molim te, Marko.
Kreni da trčiš.
Trči brzo,
brže,
najbrže ikada.
Trči ka proplancima i niz brdske livade.
Trči nizbrdo, ka jezeru.
Zaleti se toliko brzo,
i veruj,
da nećeš se saplesti.
Neće ti se ovde sirak i blato za noge hvatati.
I znaj, ti nisi više sa ovog sveta.
Ti živiš u mojoj glavi,
tu kod potiljka.
Često te pomilujem.
Zato trči brže nego što vetar duva,
grabi se za tračke sunca,
za majicu,
za obraze,
za dah.
I nizbrdo kada stigneš.
Tu na dnu, baš kod ribnjaka.
Ti skoči. Jako i daleko.
Kao skakavac.
I veruj,
poletećeš
i letićeš.
Jer živiš u svetu gde vetar nosi tešku decu.
Leti kuda hoćeš.
Svrati do kuće.
Tu je tata i voli te,
i mama je tu i
ona te isto voli.
I nijedna kuća nije prazna,
nigde nije hladno
nigde nije mrak,
i svi te čekaju sa osmesima na licu.
Sa rukama otvorenim za zagrljaj.
Trči,
ne traći vreme sa mnom,
Traži sebi lepa mesta da se igraš,
mekanijeg hleba.
Dosta si živeo u krutom svetu.
Ovaj moj je samo okrutan,
ni šarenila više nema.
Trči Marko, zaleti se.
Ne gledaj mi u leđa.
Leti,
daleko.
U lepše domove,
ka Ceru,
livadama
i proleću.
-Marko Jakovljević
