Detelina.
Majka, ujna i ja smo smrdele na našeg trabanta. Prećutno smo se dogovorile da ponekad i on smrdi na nas jer je dečije nadanje i majčinska požrtvovanost lepši miris od ulepljene plastike i plesni što se hvata na krovu. Ujna verovatno nije primetila smrad, ni kola, ni nas- upravo je sahranila muža. Izgledala je kao da je sve suze i tugu progutala i u glavi nije ostalo ništa. Nije me čudilo što ne plače jer odrasli nisu plakali, dobro, sem oca, ali on je i dalje dete. Ujna je živela u jednom mestašcu koje bi se nazivalo selom jer je tako i izgledalo ali mu preveliki broj stanovnika nije dozvoljavao tu titulu. Mestašce je u kraju gde su zime duge jer su hladne i mršave a leta tek nešto kraća samo zato što su radna. Opkoljava te planina, četinari, potoci i ljudska surovost. Kakav kraj- takvi i ljudi. Pošto je bilo rano proleće narod se i dalje grejao na drva i tračeve mada se na ovo drugo grejao tokom cele godine jer iako nije bilo neophodno ipak je bilo besplatno. Ujak je umro od poštenja kako to nalaže tradicija u majčinoj porodici, infarkt ga je ubio ali je od poštenja umro. Kad smo ušle u babinu kuću ona nam je sipala mleka, ujni sa kajmakom a majka joj je munula dva bromazepama ispod stola- ako ne pomogne kajmak, ovo će sigurno. Baba se zatim izgubila- da položim kravama, jer je svoj jad sebično čuvala za sebe pa joj je tuđ uvek bio suvišan. Nas tri smo izašle napolje i prostrale jedno staro ćebe ispod jednog još starijeg hrasta na martovskoj travi ispred kuće. Možda je piknik bila majčina ideja da nekog oraspoloži a možda je to videla u nekom filmu. Bilo mi je neprijatno da sedim sa njima samo zato što sam se užasno dosađivala. Da sam pomenula praćku i odlazak u šumu majka bi mi rekla:" Šta ćeš tamo, tamo nema ništa, samo drveće, paprat, potok i poneka ptica". Vukove ne bi namerno spominjala jer je znala da bih onda još više želela da idem. Naravno da je njoj šuma bila "samo" kad nije odrasla na postkomunističkom asfaltu ali je meni bila egzotičnija i lepša od Moglijeve džungle samo zato što je bila stvarna, moja i odmah tu- iza proplanka. Svako moje neprikladno maštanje o tome kako se u šumi igram hajduka sama sa sobom prekinula je majka opalivši mi šamar očima koji je jasno poručivao: "Ćuti, sedi tu i trpi". Ćutala sam, sedela tu i trpela pokušavajući da se zabavim traženjem deteline sa 4 lista u travi pored ćebeta. Zatim je izvadila neku plastičnu šuškavu kesu iz torbe punu pomada, losiona, melema, lekova i dala ujni- da ti se nađe a zatim smo ćutale nemoćne pred životom. Nismo se ni dodirivale, svaka je mislima bila na drugom mestu, čak smo druge stvari radile a opet je naše zajedništvo bilo toliko jako da smo bile jedno jer smo sve tri hrabro i oberučke prihvatile taj ženski čemer i jad nepitajući ga čiji je, odakle je niti kome dolazi. Svi muškarci u našim životima su pobegli ili u smrt ili u alkohol ali svakako od nas iako im to možda nije bila namera, jad pošto je sada bio naš nije mogao biti nikakav drukčiji nego ženski samo jer se obreo među onima koje su rodile i jednom koja će možda roditi i tako je dobio pol i rod a da ih nije tražio niti znao išta o njima. Osuđene smo u tom trenutku bile jedne na druge a jedina slast je bila u tome što smo same birale vrstu i dužinu robije, na nju je ipak osuđivao život ali kako on nikad nije znao ni za pravdu ni za razum nisam ga mogla shvatiti ozbiljno. Učestvovanje u tuđem očajavanju mi nije teško palo jer je i patnja bolja od dosade.Onda je ujna počela sa mnom da traži deteline i ubrala jednu, dve, tri sa četiri lista. -Eto, ujna, za sreću. Tišinu koja je usledila održavalo je samo njeno glupo dostojanstvo da ne zaplače kao da je neka sramota pustiti suzu a kamoli za nekim koga i dalje voliš iako ga nema.Majka je nespretno rekla: -Nije kraj sveta.
I nije. Njenog. U njegovom je i poslednja baklja prestala da gori i on sad živi u našim sećanjima strpljivo čekajući da bude zaboravljen. I najednom joj je postalo oholo i Sunce što svakog jutra izlazi, i da li ono zna ko više nikad neće biti pomilovan njegovom svetlošću ili zna a ne mari ili sija samo za sebe i ne mari da sazna? Neka, srećnije je tako. I zašto ona gori crnom vatrom što je izjeda kao kuga i uradila bi svašta iz inata nečemu što ni nema telo da oseti i razume, i prepliće po glavi neku tanku zamršenu paučinu od misli i seća se i dece i obaveza i svega onog što ti život gura pod nos onda kad ti je najviše mrzak i kad najviše od njega želiš da pobegneš. I najednom joj je i nepošten svet koji ne dozvoljava ni sebičnost u ožalošćenosti već ti pruža ljubav, ukoliko umeš da je prepoznaš, kao da ti se izvinjava, kao da razume šta ti se desilo i prelije te besmisao i počneš da curiš i plačeš dok ne ostaneš ljuska čoveka koji čeka nanovo da se rodi. Kad se isplakala, naoblačilo se i ušle smo u kuću. Videla sam je kako krišom stavlja deteline u džep od džempera.