Stvarnost: on/off.
Nisam tip žene koja ume da egzistira, igde, osim u snovima, nisam tip žene koja dobro podnosi realnost. Nisam znala, godinama, kako da priključim kablove u tu utičnicu, svaki deo mene toliko se razlikuje od svakog dela nje. Ipak, maski i kostima imam za hiljadu maskenbala. Zadiviću sve dvorane osim nje; one s kojom ostajem kad pogase se sva svetla u palati. Njoj ne mogu da podvalim blef, nikakav kec u rukavu ne deluje, sve trikove zna, sve ih je videla. Pokušala sam da je ugušim jastukom, nije se opirala, ja sam ta koja je vrištala i plakala i šutirala i lomila sve oko nas. Zapalila bih celu jebenu palatu do pepela, a sutra bi me dočekali kafa i kolači i nežan dodir tople ruke. Slabost ili snaga, nikad nisam umela da ocenim šta je od ta dva zapravo opisuje. Nova strategija: pretvaraj se da nije tu. Ne pridaj joj na značaju, pleši sa najvažnijim grofovima i vojvodama i prinčevima, dok ona podiže čašu i nazdravlja ti sa drugog kraja prostorije. I taj pogled od kog ne mogu da pobegnem. Zatvori oči, nasloni im glavu na rame, nju oteraj iz svesti. Ljubi ih dok ti ne pripadne muka; ljubi ih, dok ti ne zavuku ruku ispod haljine i izvade je pobedosno mašući tvojim srcem poput trofeja; ljubi ih dok sve ne izbledi i tvoj svet se ne svede na hladnu i mračnu tamnicu u kojoj su te zaključali i zauvek tu zaboravili. I tako godinama. Ne udaraj o vrata, ne pokušavaj da se iskradeš kroz prozor, ne zovi upomoć. I onda jednog jutra, otvorim oči i ona je tu, obila je bravu i stoji iznad mene, pružajući ruku koju sam toliko puta ugrizla. Ništa ne očekuje zauzvrat ali u meni se budi novo, strano osećanje, neka čudna lojalnost i dug prema njoj. Nije ovo prvi put da se scenario ovako odigra, ali prvi put pišem ovakav epilog. Novi maskenbal. Silazimo niz stepenice, rame uz rame, svi pogledi uprti u nas. Ista je kao i svih ovih godina, ali ja sam ta koja je drugačija. Puna garderoba najrazličitijih kostima, puna ostava svih maski koje možeš da zamisliš i ni jedna koja i dalje pristaje. Na dnu stepeništa, gledam ka njoj, prvi put zatiče me prazno mesto. Ne prati me pogledom iz ugla sobe, nije zaboravljena negde u mraku moje psihe, ne čeka me više, usamljena i ostavljena. Dodirujem rukama lice. Smešim se s olakšanjem. Okrećem se i izlazim iz dvorane, ignorišem šapate, ništa nije važno. Nalazim veličanstveno ogledalo u predvorju; i nalazim - nju. Uzvraća mi iskrenim osmehom.
- Katarina
