Opsovat ćeš me kad kažem nije do tebe, do mene je ali jebiga. Ne mogu sedeti u kafiću i pričati o tome šta volim i šta me zanima. Ne mogu u bioskop, ne mogu siliti osmehe, ne mogu jer sam sve to radio tri stotine puta u tri stotine prošlih veza, sve su bile isto ili slično. Sve su bile normalne, jednostavne, iste kao kod svih. Ubij me pogledom ako želiš ali to je istina. Ježim se od jednostavnosti, Muka mi je od „šta ima novo“ razgovora. Jebe mi se za svakodnevnicu i odnose tvojih i mojih kolega s posla. Sve te prazne razgovore sam već vodio, toliko puta da mi se čini da ću povratiti ako budem morao još jednom. Neću da idem na prvu kafu na kojoj ćemo se upoznati. Na drugu gde nam je odjednom ugodno pričati o svemu na trećoj kad je vreme za prvi poljubac, neću pravila. Neću da ti prepričavam događaje s mojim društvom, ne zanimaju me priče i bivši momci koje si imala i one koje si odbijala. Ja želim čudnu, želim ludu i komplikovanu. Hoću da se svađamo o evoluciji i smislu postojanja sveta u dva ujutro. Trebam strast, energiju, bes, iskrenost. Da me ne gledaš kao da sam pao s Jupitera kad opsujem ili dovedem u pitanje postojanje vremena. Hoću otvoren um, hoću kreativan razgovor i pažnju. Ja sam već video početak, sredinu i kraj našeg odnosa. Ne brojim ti mane i kvalitete, ne zanima me tvoja prošlost ni pređeni kilometri, hoću priču iza suze i osmeha. Zajebi običnost, otvori se. Ovo nije vreme pesnika i umiranja za principe, ovo je svet običnih, ovo je svet gužve u saobraćaju i svet kreditnih kartica. Ovde niko ne sme raditi sta mu se radi niti kisnuti na kiši jer šta će drugi misliti, bitno im je imati dobre korice pa makar stranice unutra bile prazne. Nemoj da razumeš ovaj svet, ni on tebe ne mora nikad.