Sasvim običan dan
Stojim tako i gledam vrh. Vrh jedne kule. Tačnije obične zgrade, ali ta obična zgrada je za mene nedostižna visina svega onoga što čini mene iznutra. Gledam je tako, dugo i detaljno. Pokušavam da dokučim šta je tu tako moćno i neustrašivo? Stara je i raspada se. Prozori su prašnjavi i popucali u uglovma. Ponegde bi se video krajičak kojekakve izolir trake ili slično, u pokušaju da se očuva još malo. Mislim na prozor, taj pogled u svet izvan zidina. U svet surov i pun oluja. Hladnih pljuskova i osunčanih bregova. kažu posle kiše uvek dođe duga. Posle pada uvek ustaneš. Ne kažu da ustaneš pun rana i modrica, ne kažu da ne poželiš da ustaneš. Samo ustaneš, eto tako. Lako. Nastaviš da hodaš po pravoj liniji, sve do prvog skretanja. Onda opet u krug. Zar samo to čini život? Odbijam da poverujem u tako nešto. Mora da postoji nešto više od vrtenja točka u kavezu poput hrčka. Od jednosmernih ulica i pogrešnih skretanja. Prosto mora. Valjda zato tako još vek stojim i slepo posmatram taj vrh. Težim ka nečemu nestvarnom, da mi da bar malo nade da nije sve tako kao što je predviđeno da bude. Kao što je negde zapisano. To su pisali ljudi koji svoje priče nisu živeli. Koji se ni na jednu zgradu nisu popeli. Uvek je lakše bilo zamisliti nego uraditi. Reči retko postaju dela. i dela retko postaju dobra.Sve dok pišu heroji i pobednici, nikada nećemo znati šta se krije iza svega toga.
