#vito nikolic

[shesadhernamewascinderella]

Ptice

Bez konferencija, rezolucija i pripremne kampanje,

Bez pretenzija da bude istorijsko, prelomno i plodonosno

Došlo je proljeće, čudesno kao pomilovanje

Fjodora Mihailoviča na Trgu Semjonovskom.

Ptice…

Bože moj, skoro sam i zaboravio da postoje ptice,

Pa prosto ne znam kako da shvatim jutros to slavlje

I, zbunjen, uzalud pokušavam da svoje odviknuto lice

Razvučem u neki osmijeh davno zaboravljen.

-Vitomir Vito Nikolić

[offffyougo]

И опет јесен ... :)

И опет јесен. Опет тутње бескрајне кише по Никшићу, и опет старе црне слутње, и опет – сам си, Николићу.

И опет нека  писма дуга, очајна писма – без адресе, а нигдје драге, нигдје друга, само та јесен. Опет јесен.

А шта ако  просвирам тај метак кроз ово чело невесело, а онда почне све испочетка: живот, страдања, па опет – чело.

А шта ако  нема заборава, ако је то само вјечна игра круга? А шта ако тамо испод трава боли ова иста људска туга?

[sinestezijaa]

Iz tame svu noć snijeg sipa

i vetar zviždi — zima, zima...

Dobro je, mila, dobro je ipak,

što negdje postojiš, što te ima.

[lactarius-helvus]

I Заборавише ме, туго, друмови. Одавно ни једног да наврати. Бјелина ми вид умори. Стигоше ме спори сати. Све се свело у прозорско окно комад неба и облак што плови. Смрт ме гледа празнооко. Не дајте ме о друмови. II Прољеће иде, а она режи. Пријети - плућа ћe да искида. Мораћу и ово прољеће да прележим између четири бијела зида. А напољу ће листати тополе, кикотаће се ријека испод ива. О, нико не зна колико прољећа боле, кад су отета и недокучива. III ... Како сам некад лудовати знао с прољећа, кад плану те кише бучне. Једном сам дивно покисао, она - топола, ја - бор разбарушен. А сад не могу прозор да отворим, да уђе то славље маја пијанога ... Можда и данас негдје гори љепота она босонога?

Болнички фрагменти, Витомир Вито Николић

[dodjavola]

[lactarius-helvus]

Понекад, давна, сјетим те се, а нешто топло засја у души као од добре старе пјесме што се случајно запјевуши. Гдје ли си ноћас, ти далека, да ли си негдје свила дом, или још увијек, као некад, луташ поноћним Београдом. Да ли још тражиш оног чудног, оног из твојих снова врелих, кога си тражила узалудно и оне ноћи кад смо се срели. Тражи, само тражи, трагај, он ипак једном мора доћи из твојих лијепих снова, драга, у твоје нимало лијепе ноћи. Као што дођу ове пјесме из дивних шума непознатих право у наше ружне несне, у горку збиљу касних сати. Понекад тако сјетим те се, а нешто топло засја у души као од добре старе пјесме што се случајно запјевуши.

Умјесто молитве за далеку, Витомир Вито Николић

[lactarius-helvus]

Заборавити - и грудобољу и пјесме, и несне, и зле метке, па опет вољети неку Ољу из шестог разреда осмољетке. Па опет сањати негдје уз кишу, гладан и жедан го и бос, велике људе који пишу и жарко жељети да будеш то. Па опет читати "Робинсона" и вјеровати у cвe приче, па опет бити дивни сиромах који сем срца нема ничег. Заборавити, заборавити... али нема више заборава - хтио не хтио мораш бити по cвojoj несрећи злој и славан.

Заборавити, Витомир Вито Николић

[vizantijskoplavo]

Ja sam bio kafanski i više ničiji!