Zaista prijatelju ne znam ni kako, ni odakle da počnem, a i dugo se nismo čuli. Ne volim da brojim dane, to mi je nekako dosadno i beznačajno, ali par poslednjih dana su vredni svakog brojanja i pamćenja. Evo me prijatelju sedim u mraku, nikada srećniji i punijeg srca i duse, sećaš se da volim ovaj mrak i neki mir koji donosi, ali ova noć je posebna, ova peta noć otkako mi osmeh ne silazi sa usana, koje su, kao što znaš, uvek bile nepomične ili su se sarkastično krivile. Naravno prijatelju da postoji razlog, ustvari to je jedno biće kakvo ne možeš, pa čak ni ti sa svojom bujnom maštom, skoro pa vanzemaljskom zamisliti, biće za koje ne postoje reči koje bi ga opisale. Zove se Princeza ( moja princeza ). Izvini što ti ne mogu reći njeno pravo ime, strah me, strah me okrutnog sveta koji je okružuje, strah me da ako saznaju ko je, da će mi je oteti, da će ukrasti moj dragulj, moj biser koji je probio svoju školjku i doplutao do obala moga srca. Ti znaš prijatelju da sam dugo lutao, kao vuk odbačen od svog čopora, usamljen, prazan, besan na sve, bez volje, nade, želje za bilo čime. I onda se pojavila ona, moja princeza, moj dragulj, moj biser, moja mila i hrabra vučica. Tako mlada, poletna, puna života, sa par ožiljaka ali i snažnim, divljim srcem koje prkosi svemu. Za jako kratko vreme je postala deo mog života, svakodnevnice, osoba sa kojom jutro počinje, dan prolazi i noć završava. Postala je želja, potreba, droga bez čije dnevne doze bih bio izgubljen opet. Kako prijatelju da ti pričam o njoj kada nema reči koje bi je opisale? Drugačija je. Bolja, posebna, prirodna. Volim prijatelju sve vezano za nju. Zvuk njenog glasa, svaki njen pokret, uzdisaj, njen blagi osmeh koji ispuni moju dušu. O da, volim kada se smeje i žrtvovaću sve samo da bude nasmejana i srećna. Volim njene bademaste oči, pogled koji miluje i provocira istovremeno, volim miris i mekoću njene kože, njene svilene dodire i malene rukice. Volim da ljubim njene obraze, volim trenutke kada se zacrvene jer se postidi ili zbuni na momente. Koliko tek volim njene tople, mekane, savršeno oblikovane, usne koje su mi postale kao Adamu zabranjeno voće. Volim njene čvrste i duge zagrljaje, njen smotani i šlampavi hod koji me nasmeje do suza. Trenuci kada je vidim su najveća nagrada i neopisiva sreća i nema toga na svetu za šta bih to zamenio. Već je kasna noć, fali mi, zatvorim oči i tu je ispred mene. Evo je smeje se, štipka me, izvodi nešto svoje, nešto što volim. Koliko god ti pisao o njoj - malo je. Kada se radi o njoj reči gube smisao, a kada se pojavi srce zaigra, sve stane, nikoga nema, samo ona i ja. Noge kao da nisu moje, u stomaku osetim neki čudan "nemir". Bolja je od najbolje i lepša od najlepše. A sada se seti zabranjenog voća, njene mladosti i nevinosti i mene, tvog prijatelja, potonulog vuka i sve ćeš shvatiti. Ovo je početak, ovo će biti možda moja poslednja borba, sve što sam ti rekao je 1% onoga što osećam i onoga što ona ustvari jeste. Ići ću do kraja, truditi se, dokazivati, biti tu, boriti se, gristi za njenu ljubav, sreću i mnoštvo nezaboravnih trenutaka i najdivnijih osmeha. I kakav god ishod bio - spreman sam. Moja vučica nikada neće biti sama jer će imati svog vuka, koji vreba na sve i pazi na nju uvek i stalno. Gospodaru hvala ti na Njoj.
andulkaphoto
turnnoffyourmind
janainaart
theartofmadeline
germansingergirl
