Svi vi koji ionako ne citate sta ja to imam pametno i poetski da izjavim, samo jedno malo obavestenje, u ovom tekstu nece biti nicega poeticnog, umetnickog, lepog. Dosla sam ovde danas da pateticno olaksam dusu. I ne trazim od vas da mi na tome oprostite, vec samo produzite dalje, sledeci po redu post bice vam zanimljiviji, obecavam.
Zivot moj lepi, je postavio crtu ispred mene. Pasces ispit, posvadjaces se sa porodicom, odaljices se od drugarica i bilo kakve naznake socijalizacije, i on, tvoja podrska, oslonac, iako oslanjati se na druge ljude znam da nije pametno, izdace te po pedeseti put ove godine, i dopustiti da umres pomalo iznutra. Valjda nenamerno.
Kazu da iver ne pada daleko od klade. Ne pada, istina. Ovaj iver je dobio noge i od svoje klade pobegao trceci. Lakse je ne znati velike zivotne probleme, lakse je biti sacuvan brige o bolesnima, lakse je da nedostaju u rodnom gradu, nego da se budis svakog jutra uz brigu hoce li se oni probuditi. Naizgled lakse. Jer iver moze da bezi, ali ne dovoljno daleko. U grudima se steze i na neznanje, i strepnje, i nedostajanje ,na cekanje poziva iz hitne pomoci, isto kao i da je iver ostao pod kladom.
Bez motivacije, sta god uradio dragi moj necitaoce, jednom kad zavrsis zapoceto, osecaces se kao popisan, ako ne i posran. Zavisi od velicine odsustva volje. E pa ja sam ti trenutno osoba zeljna te popisanosti. Samo da smaknem jos ovaj ispit sa vrata, samo da prepisem jos ovaj kolokvijum, samo da prodje jos ovaj dan na faksu. Od sutra cu krenuti da ucim sa novim zarom, od sutra ce me interesovati sta to novi clanci preporucuju. U novinama koje ne citaju ni doktori koji ih pisu, vec samo bolesni, zeljni spasenja. U takvu profesiju sam se uvukla, kao mlada zeljna davanja nade i pomoci, malo starija u tome vidim samo mrak i smrt. valjda cu biti uskoro popisana, ili bar da ponovo upoznam gospodjicu motivaciju. Hvala lepo.
Prijateljstvo nije tu da ti kukam na slusalici. Nekad treba da krenu suze od onih sala, koje samo mi razumemo. Prijateljsvo nije da bude tesko da se prodje pola grada trmvajem, nije ni da uvek kazem da ucim i da po ko zna koji put necu moci da dodjem na rodjendan. Iako me boli. Losa sam. Zrtvovana, za jos par stranica ove nikad naucene lekcije. Ne daj Boze ako me pozoves u pola noci dezurstva, pravi prijatelj je tu bez obzira na sve. Ali niko nije spominjao da to sve nekad ukljucuje desetine pacijenata. Da li cu onda biti pravi prijatelj u pola noci? Valjda ce oprostiti.
A o njemu... samo da kazem da me je opet iznutra pokidao po ko zna koji put. I da jadan u neznanju ne poima pravu prirodu problema. Gde ljubav prelazi u rat dve sujete? Kako onaj kome se predas, stiti neki poluodnos na ustrb bola u tvojim grudima? Kad ljudima bude dosta gutanja? Knedla ne nestaje vremenom, verujte na rec.Tu je, samo se malo spusti u utrobu, ugnezi se ne osecaj je, smejes se i ona poskakuje sa svakim drhtajem. Ali, probudi se, pa kad se desi roptaj iz petnih zila, dok po ko zna koji put duvas nos u maramicu, dodje knedla opet do grla. Pocne da mi piknikuje u vratu, muka mi je, gusi me, sve dok jhe opet ne progutam svojom ljubavlju. I tako opet i opet, jos jedna kafa, pa jos jedna. Pa poneka poruka preko mog ramena. Zatvaram oci.
Hvala na (ne)paznji, i dovidjenja.
theartofmadeline
gamechangershow
ellievsbear
vaporwave
