Dragana

Ako ne znaš gde si, onda se nisi ni izgubio!

[draganitta]

Septembar. Mika. Sećanje.

Septembar devedesetih, dolazim iz škole, a sestra mi kaže: “Gale, zvali su te. Primljena si. Prošla si audiciju. U četvrtak u 19h budi u Radio Beogradu. Obuci suknju obavezno i ponesi svesku.”………

Dvadeset i kusur godina kasnije mogu da kažem sledeće – Njega mnogi ne vole. Govore da je previše strog, nadmen, jednom rečju: drkadžija.

Na mene se samo jednom izdrao zbog laka za nokte: „Ćero, šta će…

View On WordPress

[draganitta]

Ljudi koji su stalno dobro raspoloženi i nasmejani su prevaranti i od takvih bežite.

Upozorenje: Ovaj post će biti verodostojno prenet jer to i zaslužuje, dakle nema foliranja, ima psovki.

Jutros sam ustala…recimo ne sva svoja, ravnodušna, pomalo neraspoložena… Ne znam da li više bole duševne ili fizičke rane…juče baš i nije bio moj dan. I tako, ljuta na sebe jer smatram da smo sami odgovorni za sva događanja u životu, a pri tom iskrenutog skočnog zgloba, ne mogu da trčim i to me dodatno čini neraspoloženom. Napolju pada kiša, ne gleda mi se tv, ne želim nikoga ni da vidim…gledam kroz prozor i čekam da “šugavuša” stane.

I stala je. Spremam se za bajsijanje i kao da sam predosetila, oblačim se dobro, slojevito. Spremam bidon sa đumbirovom vodom, stavljam i malo glutamina, pijem magnezijum i vitamin C i pitam se šta sam se toliko “primila” kad ću samo lagano do Dorćola… Tu je i mp3 sa šarenišom od muzike – domaći i strani pop rok, malo i punka…kaciga, cvikeri, rukavice…ma sve je tu, krećem!

Međutim, kod Ušća rešavam da skrenem desno i odem na Adu, a na istoj nigde žive duše. Uživam! Kod AquaSki-ja rešim da ipak odem do Umke. Kreće kiša, ali nema odustajanja, idem dalje. Prolazim kroz Umku, put grozan, kisnem…slučajno sam se liznula i osetila so. Volim taj osećaj… Kiša pada, a ja vozim, prska blato po meni, pevam… Stajem na svakih 5-10km da proverim na mobu i mapi gde sam jer znam da ne znam levo-desno (šta ću kad sam provereno bilateralac – pišem i levom i desnom) i bojim se da ne skrenem pogrešno i ne odem u tri lepe.

Evo i ulaska za Obrenovac, razmišljam o Banetu koji će se sigurno javiti jer nisam svratila na kafu, a i o baki i deki koji su na placu na Oridu i opušteno sam mogla i do njih da odem da spremam slavu, ali Srem je pobedio Mačvu i skrećem ka putu za Surčin… Evo ga Most preko Save i prvi put sebi kažem: “Šta je tebi ovo trebalo danas po ovakvom vremenu?!” Kiša i dalje pada. Idem paralelno sa Bojčinskom šumom, pomalo strahujem da ne zalutam, provetavam mapu. Razmenim po koju poruku sa Banetom, i nekako sam srećna jer znam da ako negde zalutam da ću imati bar koga da cimam da me nađe, ipak je to njegov kraj, a i trkačka prijateljstva slove bukvalno: “I u dobru i u zlu”.

Sad sam već skroz mokra. Evo ga i Progar, Boljevci pa Jakovo…ali kad sam videla tablu sa natpisom “Surčin” obradovala sam se više neko svi tamošnji krimosi. Međutim, krenuli su i “problemi u raju”… Srem kao Srem, divan, ravan, ali danas beše vrlo hladan i vetrovit. Surov. Pomišljam u sebi: “Dobro, da li si ti kako treba? Idote, gde si pošla po ovom vremenu i to sama u tri lepe?! E sad pedelaj do kuće kako znaš!!”. Teška bitka sa vetrom, mojim kvadricepsima koji počinju da bole, stopalima koji su zaleđeni od kiše, osećam da mi fali i magnezijum, kao i nešto slako malo energije da dobijem i setim se da imam žvaku! Jeeeee, uzimam žvaku i kažem sebi okej, još 15ak kilometara…

Evo ga i centar Surčina i eto uzbrdice (da, da ima uzbrdica i u Sremu) i sad već počinjem da se smejem na sav glas i krećem u osvajanje iste…pomišljam, kad bi samo kiša stala…i kako sam savladala tu uzbrdicu tako je kiša stala… Gledam sat, 62km i svesna sam da imam bar još 10ak do Zemuna i toplog doma. Vetar je sve jači, a ja mokra, slana, blatnjava, ali srećna, ja pevam…ej!! Pevam. Kada sam ugledala krovove NBG blokova takav kez sam napravila, pa ne znam kad sam se tako nečemu obradovala…i onda preko Vojvođanske i Zemunske do Tošinog bunara…vetar ubija, vozači mi sviraju, a ja ih redovno počastim jednom braon stvarčicom za slučaj da su gladni jer su vrlo bezobrazni i besni…

Zemun. Konačno. Evo me ispred zgrade. Silazim, isključujem Garmina, total 74.22km… Stopala drhte, e tad je trebalo i tešku gvožđuriju popeti pešaka na drugi sprat…i pomišljam ma šta je to za mene posle svega ovog… Ulazim u stan, i Scout i ja odlazimo na kupanje. Da, unela sam bajs u kupatilo, položio je ispit, pa red je da ga okupam i izglancam od blata. Utrljavam magnezijum u noge, pijem još jednu tabletu i uzimam da jedem.Sipam čaj, ušuškavam se u krevet…

Sestra mi šalje poruku u vezi jednog cilja koji imam i pita kako ide, pomišljam: „Ima da ide i ima i to da ostvarim inače živa nisam!“

E sad, zašto sam napisala ovaj post, a nisam ništa pisala posle istrčanog prvog maratona koji je bio moj san, i velika želja… U tih 42km sam spoznala svoju bit. Međutim, Samanta je bila uz mene i iako sam svašta proživela na toj trci, kada imaš nekog uz sebe daleko je lakše, a danas… Bila sam potpuno sama. Ja i ja. Svoj prijatelj i neprijatelj. Borba dva tigra u meni. Ne smem da napišem o čemu sam sve razmišljala, koliko sam se puta opsovala zbog raznih situacija koje sam dozvolila da se dogode, kao i zbog toga što sam očigledno jedina budala koja po kiši, blatu i neuslovima vozi svoju najdužu vožnju bajsom ikada… Ali sam potvrdila jedno: Da, ja jesam krivulja koja se ne da izravnati, da, kad je nešto lako onda i vrdam i izmišljam izgovore, a kad popizdim na sebe i rešim nešto da ostvarim onda to tako i bude…i nema predaje! Ovi vremenski “neuslovi” su nekako metafora čitavog života… Nije uvek sunčano i sjajno, ima i boli i uzbrdica, strahova…ali, sve zavisi od toga koliko smo mentalno jaki i da li situacije koje nam život nameće rešavamo da savladamo onako „muški“ ili ćemo da kukamo i krivimo “sudbinu kletu”.

Sami smo krojači svog života.

I možemo sve snove da dosanjamo.

Samo…ako jako želimo i verujemo U SEBE.

Zato… “Pazite šta želite…”😉

I prigrlite one koji bi sa osmehom da vam se pridruže u trci zvanoj „život“, a one koji vam stalno zakeraju nešto pustite da produže😉

    Od snova se ne odustaje! Dan savršen za potvrdu samospoznaje! Ljudi koji su stalno dobro raspoloženi i nasmejani su prevaranti i od takvih bežite. Upozorenje:

[draganitta]

Neko pseudo fantastičan

Podstaknuta jučerašnjim trčanjem razmišljam šta ono suštinski za mene predstavlja budući da trčala 5, 15 ili 20km uopšte ne sećam rute kojom idem, osim ako se ne desi nešto upečatljivo što rodi u meni iskru iz koje se kasnije razviju razmišljanja i pitanja…

Pre odlaska na asfalt (iako nije najbolji drug trkačima, ja ga nekako “najvolijem”) bivala sam u raznim raspoloženjima – srećna, nasmejana,…

View On WordPress

[draganitta]

Phoenix

I nedelju dana nakon odlaska na Fest i gledanja „Fenixa“ drži me neopisivi utisak koji je taj film ostavio na mene. Moram priznati da sam već sutradan imala u glavi kompletan blog post, ali sam sam želela da se stvari i utisci malo slegnu, no kako vreme prolazi, utisak je sve jači.

Fenix – ptica koja simbolizuje ponovno rađanje, i za koju jedna od legendi kaže da se ona smatra besmrtnom i da se…

View On WordPress

[draganitta]

Dobrota - hrabrost ili ludost? Hajde da pričamo o najtužnijoj i najnepravednijoj stvari u celom univerzumu - kad dobar čovek zamera i prebacuje sebi što je dobar.

[draganitta]

Ko je zapravo životni drug?

Ko je zapravo životni drug?

Zahtevamo intimnost i radost, a najčešće pronalazimo mlakog ljubavnika i blagu sreću. A ipak u srcu znamo da će mlako preći u hladno, blaga sreće će se pretvoriti u bezimenu tugu, gunđava pitanja: Da li je ovo ljubav moga života? Da li je to sve? Da li sam zato ovde?

U srcu znamo da mora postojati nešto više i čeznemo za onim što nikada nismo otkrili. Toliko često polovina jednog para želi da se…

View On WordPress

[draganitta]

Kako su nastale preukusne Draganitta's projice?

Kako su nastale preukusne Draganitta’s projice?

Šabloni, kalupi i navike nešto su što se nikako ne uklapa sa mojim karakterom.

Volim da kažem da mi je hrana sredstvo za preživljavanje, te da kuvam retko, ali veoma dobro i ukusno.

Kada kažem kuvam mislim na sate i sate provedene pred šporetom jer se vodim mišlju da se za maksimum pola sata mogu spremiti veoma ukusni obroci i da je sve preko toga čisto gubljenje vremena.

Tako sam prošle godine…

View On WordPress

[draganitta]

Pobeda dobrog ili lošeg tigra?

Pobeda dobrog ili lošeg tigra?

Često se nalazimo u situacijama naizgled neizlaznim, bezazlenim, opasnim, rizičnim i ono šta nas pokreće i motiviše da iz neprijatne situacije izađemo sa što manje boli i ožiljaka jeste naš stav prema tom izazovu.

Namerno govorim o izazovu jer smatram da problem ne postoji, bar je to moja želja – sve negativno da eliminišem i posmatram iz druge perspektive. Zašto izazov? Zato što je to ili…

View On WordPress

[draganitta]

Recimo... it's too late...  

[draganitta]

Obožavam muškarce koji imaju dobru priču. Obožavam kada me kupe dobrom pričom.

Zauvek - Tamara Kučan

[draganitta]

Stvarno je tanka granica između ljubavi i mržnje. I da. Kada se ljudi rast nu, postaju stranci, kao da se nikada nisu ni sastali. I da...ljudi posle raskida, nisu više ljudi. Ranjene zveri ili ponosna govna. Biram ono prvo. Zato što je iskrenije.

Zauvek - Tamara Kučan

[draganitta]

Loš je put kojim je krenula naša veza. Loše je to jer neće da pregovara, jer je njemu savršeno. Ja se gasim.

Zauvek - Tamara Kučan

[draganitta]

Tako je sa pravim prijateljima. Znate unapred njihove misli. Ma koliko da ih ne vidite, oni su tu. Uvek i zauvek.

Zauvek - Tamara Kučan

[draganitta]

Ponekad su veze ona spontana putovanja, na kojima se lepo provedete... Ali se uvek vratite... Svom gradu. Svom životu. Svojim prijateljima, roditeljima... Svojim obavezama. Svojim strahovima. Svojoj boli... Njemu.

Zauvek - Tamara Kučan

[draganitta]

Veze su, kao ono, kada pomislite da ste ptica, a vi ste samo čovek. Kada poletite, i preletite najviše planine... Kada krila krenu da otkazuju, tek tada shvatite...da ste leteli sami.

Zauvek - Tamara Kučan

[draganitta]

Gledam ga, a ne vidim. Telo, ruke, glas, oči muškarca sa kojim živim ali on više nije on. A ja, kao da nikada nisam bila ja.

Zauvek - Tamara Kučan

[draganitta]

Škripi prezasićenje. Škripi... Sve škripi! No, mi se pravimo da ne čujemo. Tako nam je lakše.

Zauvek - Tamara Kučan