Kurs profesora Živkovića
Anđela Popadić ONEOBIČENO SEĆANJE
Zgrada u koju sam se uputila se naizgled nije razlikovala od desetina drugih kojima je bila okružena. Tu i tamo, raštrkane po hodnicima, venule su zapuštene biljke. Sasvim uobičajen prizor. Fikus pored jedinih vrata na poslednjem spratu izgledao mi je posebno tužno. Kao da ga, od kada sam, pre mesec dana, poslednji put bila kod gđe Marlene, niko nije zalio. Gđa Marlena imala je makar stotinu godina. Dok sam sedela na njenom kauču, mazeći njenog zabrinjavajuće debelog mačora, ona mi je u kuhinji, koja se nalazila na samo nekoliko koraka od kauča, u istoj sobi, drhtavim rukama sipala sok od breskve, svugde, samo ne u čašu. ,,Pričaj mi sine, šta ima novo?“, kazala je brišući prosuti sok. Pogledala sam je. Nosila je svetloljubičastu spavaćicu, a kratku sedu kosu je bila nespretno vezala u punđu. Pomislila sam kako svi stari ljudi nekako liče. ,,Marlena, znate zašto sam došla“, odvratila sam posle nelagodno duge tišine. ,,Mladost - nestrpljivost, kažem ja, a ne ludost, mada i ludost i svašta nešto…“ Zakolutala sam očima. Ona je nastavila nešto da gunđa, a ja sam razlgedala prostoriju. Bila je to jedina soba u stanu. Svaku površinu osim patosa Marlena je bila ukrasila kitnjastim šustiklama. Bilo ih je posvuda. Na svakoj polici, na radijatoru, po jedna na svakom naslonu za ruke od fotelje… Bila sam se zagledala u jednu, posebno ružnu, požutelu i iskrzanu, koja je prekrivala polovinu ekrana od televizora, kada sam shvatila da je starica prestala da govori. ,,Molim?“ blentavo sam rekla. ,,Kažem, šta ako ja više ne želim da ti prodajem svoja sećanja?“ Duboko sam uzdahnula. Mačor u mom krilu se kratko pobunio pa nastavio da prede. Stari ljudi su najbolji izvor vrednih sećanja, ali ponekad su nepodnošljivo tvrdoglavi. Moram imati strpljenja, pomislila sam, matora verovatno danima razmišlja o tome kako da me što duže zadrži. Zna da ne može da me ucenjuje. Bez novca koji od mene dobija ne bi dugo preživeli ni ona ni mačor. Zapravo, teško je reći da li bi je prvo stigla besparica ili staro kajanje. ,,Draga Marlena“, rekla sam, vodeći računa o tome da mi svaka reč odiše saosećajnošću. ,,Još nam je tako malo ostalo. Samo još jedno sećanje. Znam da se sada osećate kao da gubite razum, i to je sasvim očekivano, ali uskoro će sve biti gotovo. Ničega se nećete sećati. Ni vaših slika, ni požara u kome ste ih spalili. Već sada se više ne sećate kako su one izgledale. Ni nadahnuća. Jesam li u pravu?“ Starica je samo zurila u sok. ,,Još samo malo, Marlena, i nećete pamtiti one koji vas nisu priznavali kao umetnika, one koje su vas ismevali. Čak ni moje posete nećete pamtiti. Takodje se nikada nećete pitati odakle vam novac. Sećate li se? To su bili uslovi. Vaša sećanja u zamenu za novac i zaborav.“ Zglobovi na prstima drhtave šake kojom je držala čašu su pobeleli. Izraz na njenom licu bio mi je nedokučiv. ,,Uzmi, sine“, rekla je konačno, pruživši mi čašu. Pogledala sam prvo nju, pa onda čašu i prijatno se nasmešila nastavivši da mazim mačora. Trenutak kasnije, gledala sam kako čisti grlo i namešta usta iznad čaše. Potom sam skrenula pogled, iz pristojnosti. Kada sam podigla glavu, videla sam da je narandžasta tečnost počela da svetli. Čaša je bila lepljiva. Držala sam je posmatrajući odsjaj svetlosti na svojim prstima nekoliko trenutaka. Potom sam počela da pijem. Prvi gutljaj imao je poznati slatkast ukus nadahnuća. Dugi, umetničkog zanosa. Sledećih nekoliko imali su gorki ukus sramote. Okusila sam slane suze, a potom potpuno ludilo. Dok sam ispijala poslednji gutljaj, koji je imao ukus pepela, osetila sam kako mi jedna kap klizi niz bradu. Kada sam spustila čašu na sto sva sećanja nadarene slikarke, nesvaćene umetnice, nemoćne starice, pripadala su meni. Mačor mi više nije bio u krilu. ,,To bi bilo sve, doviđenja i prijatan ostatak dana“ rekla sam, prilazeći vratima. Najednom sam se osetila glupavo. Ima li svrhe biti pristojan prema nekome ko te se za samo nekoliko minuta neće sećati? Škripa ulaznih vrata nadglasala je otpozdrav gđe Marlene.
Zgrada u koju sam se uputila se naizgled nije razlikovala od desetina drugih kojima je bila okružena. Zastala sam ispred ulaza, osmotrila svoj odraz u staklu, pa prstima prošla kroz dugu, plavu kosu i ispravila kragnu košulje. Mladi slikar koji živi na šestom spratu je za sada poznat jedino po tome što je slab na lepo lice. Zahvaljujući roditeljima novca mu ne manjka, te ne štedi na vrednim sećanjima kada mu se nadahnuće zaglavi u prstima i odbije da pusti boju na platno.
