1.
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova, i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
2.
Reci mi sad, kada već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi –
reci, da l’ te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?
Reci mi sad, kad me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duša ti samo kad me vidiš seća –
reci, da l’ te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?
3.
Ja nisam tvoga kova
tebi se samo čini,
nisam iz tvojih snova
breza na mesečini.
Ti želis da se vratim
u tvoju ljubav setnu,
da tvoju dušu shvatim
i da me čuvas sretnu.
Ne treba meni nežnost
ni tvojih reči svila.
Zar mogu da se vratim
gde nikad nisam bila.
4.
U žarko crvenoj mahovini brijega
već se zapliće jesen.
Zatišje jezera raste iz polusjena.
Što ću učiniti ako ne dođe onaj
kojemu dadoh svoje srce?
(A ja mu dadoh srce kao pticu ne misleći ništa, začuđena.)
S tamnih polja dopire šapat noći.
O, srce moje! Ne slušaj šum trava.
U tugu će te odvesti.
Pogledaj:
voda je nestalna.
1. Epilog, Mika Antić
2. Po rastanku, Desanka Maksimović
3. Breza na mesečini, Duško Trifunović
4. Prva ljubav, Vesna Parun
