posle ovoga možda ništa više neće biti važno.
kad se probudiš ujutru i shvatiš da ti je jedini pozitivan trenutak dana onaj kad još uvek nisi potpuno budna i svesna sranja u kome živiš, onda znaš da je došlo neko zlo vreme. ovaj moj tunel postaje beskrajan, tek ponekad svetlost prodre kroz rupe u zidovima, ali je mrak naposletku svejedno proguta kao da je ništa. kad hodaš ulicom i shvatiš da ta rupa u tebi možda nikad neće zaceliti, zapitaš se ozbiljno: čemu sve ovo onda? možda je pitanje previše pesimistično za nekog ko je tek počeo sve ovo, ali da postaje nepodnošljivo je činjenica istinitija od sranja koje je u meni. i još nešto: ta rupa postoji samo u tebi, ne i u toj drugoj osobi koja ju je pravila, što te onda tera da ne veruješ nikad više u sopstvenu sebe. ljubav nije slepa, ti si.
možda je kokoška koja je prešla put imala istu ovakvu prazninu u sebi.
