Živim u senci senke, tvoje senke. I znam da znaš: još uvek šminkam stvarnost tvojom bojom, jer drukčije ne umem, ne razumem, ne želim pred lažnim svetom celim da se lažno veselim. To nije osmeh, to je grč, ljudi su slepi. Lepi dani, nasmejani, za tebe; za mene skice, druge duge ulice. Srce skitnice zgaženo nehotice. Ja znam da znaš, jer u svim snovima ti vrtim sve te prazne reči praznim danima. Nestaješ i priča odavno nije fer. Lepotica i zver. Suviše razno, sve je prazno, prazno je zarazno, neprolazno. Vraćam se njima, zar misliš da se stvarno ponosim time? U mojoj glavi posle svega sve one nemaju čak ni ime, samo te oči posečene vetrom koje sjaje baš kao i moje. Znam da znaš, al’ ne vidiš i ne čuješ i ne znaš koje male stvari se broje. I dok porazi se roje plašim se da priznam da postojiš, rane gnoje, i da mi fališ. Fali mi dodir, fale mi reči, fali mi osmeh, fali mi lice, fale mi laži, fale sitnice. Dosta krivice. Ptice selice nestaju, ja ostajem i svi ti pogledi me plaše. Prokleti srećni zagrljeni ljudi, te uloge su bile naše, samo moje i tvoje… A gde smo sad? Gledaj u mene: nema mene. Samo sene, uspomene. Samo tragovi. Koliko dobiješ, toliko daš. Ti nisi smela. Znam da znaš, znam da znaš, znam da znaš… Jedan život gde prestajem ja, gde počinješ ti. Jedna ljubav gde stali smo mi, gde sad su drugi. Jedan život gde prestajem ja, gde počinješ ti. Jedna ljubav gde stali smo mi, gde sad su drugi. Jedan život gde prestajem ja, gde počinješ ti. Jedna ljubav gde stali smo mi, gde sad su drugi. I reci šta je to ponos, šta je to sram? Ne želim da znam. I kad se svet sruši, na starom mestu biću sam. Sve suze sveta sprala je kiša. Na kraju nisi ni siguran da si uopšte plakao, niti da si dno dotakao. A nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laž i vratio se svojim starim stazama. Ali ni svi peroni sveta me nimalo nisu promenili: i dalje isti blejer iz bloka, uvek maštarskog oka, nikad izvan svog toka. Mikrofon i dalje rokam na putu do toka luke sreće. I dan je taj što me vara, plavetnilo neba misli skreće. A onda padne noć, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim: sitnice, ponos, inati neće mi dati da pratim trag. A znam: sve je ništa. Slomiću kazaljke, vreme će stati, kosmos će čekati, da samo umem da te vratim! Tražim te, sanjam te pijanim očima u noćima, u tuđim licima, u stanovnicima nekih drugih svetova… Gde je naš? Mičem usnama bez glasa dok pada zaborava plašt. Ćutim jer znam da znaš. Uvek si znala i uvek znaš. Ti, jedina moja devojko, odavno nisi jedina. Svaka sekunda kao godina. Al’ barem znam na čemu sam i barem znam da nema nas i spreman sam da budem nasmejan pred svima, iako te kad sam solo i dalje oblikujem od oblaka dima i kroz paučinu vraćam dane kad smo ti i ja još bili tim. Oprosti što nemam snage da te slažem da ti želim sreću sa njim, a i šta će ti to od mene… Sve uspomene s kaputa stresi, samo budi to što jesi tu gde si. Šta god da se desi, ti budi okej. I nikad ne saznaj kako to boli kad nekoga voliš, a mrziš, kad mrziš, a voliš i lomiš se da izdržiš. Ostaje nada da će nekad negde neko hteti da shvati mene, moja lutanja, maštanja i sanjanja i znati da ih prati. I ko zna, možda jednom nađeš me tamo gde prestajem ja, gde počinješ ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi. Ali srešćeš samo stranca, slučajnog prolaznika i pogled leden, iako te je taj neznanac nekada voleo više od sebe.
annaxmalina
germansingergirl
yousharknotpass
andulkaphoto
dededos
jacobvanloon
prguitarman