Uvek je sve polazilo od te jebene roletne. Pitam se kakvu to igru godinama igramo. Čak I kada je dozvoljavala jutru da obasja neko telo pored mene, znam da sam se budio sam. Prosto, sa ove distance, ta jutra su miljama daleko. Izgubila su se kao dim prve cigarete. Tada mi I nije bilo bitno koju će siluetu opet da otkrije dan. Sada mi dan zavisi od tog zraka koji pod nekim djavolskim uglom klizne na jastuk. I ovog jutra se nisam probudio u njenoj kosi. Sranje. Baš sranje. Sad mi je jasno koliko volim čak I ona jutra kad od mene kasni na posao. Ona jutra kad misli da je ne čujem dok užurbano navlači farmerice I iskrada se na vrhovima prstiju. Onda kada misli da ne osetim da me je poljubila pre nego da pobegne. E ta jutra, razumeš? To jutro ni danas nije svanulo. Dok srčem prvu kafu a nikotin obuzima organizam, razmisljam kada je sve ovo počelo. Ne znam, jebi ga. Mogao bih da kažem da je to bila ona noć kada me je pijana vukla kroz masu ljudi, ali slagao bih. Pre bih rekao da smo se tad ponovo sreli u ovom životu. U svakom životu se tražimo, veruj mi. Ne znam koja nam je finalna sudbina ni u jednom od njih. Ne znam koja je ni u ovom. Možda je u nekom ona ubila mene, možda sam ja nju. Ne znam. Ono što znam je da smo se u svakom od njih sastali. Odatle I ovaj osećaj da je znam duže od ovog jednog života. Čak I kad nisam bio svestan ovoga, imao sam osećaj da ne pripada onom što je drži za ruku. Sada je ja držim za ruku, sada je tamo gde treba da bude. Ratovaću sa svakim jutrom ukoliko se ona ne budi tu.