Sedamo u auto, muk i tisina jer se pre toga vodio rat u kuci oko najnebitnije moguce stvari. Krecemo. Ugasi klimu! , sve ti smeta jebote(pali klimu na najjace), i to je samo pocetak haosa. Stavljam slusalice i pojacavm muziku na najjace. Pred ocima vidim samo ruke kako objasnjavaju nesto nervozno ruke su na volanu, ruke nisu na volanu, ruke udaraju volan, zatvaram oci i prestajem da cujem i vidim. Konacno imam beg od haosa. Srce i dalje lupa jako jer se pita da li su ruke jos uvek na volanu. Osecam sediste da mi udara o koleno i to je jos jedan nacin da osetim haos, skalanjam koleno, grcim se i naslanjam na prozor. Pljusti kisa ne vidi se nista pa u odsjaju vidim haos. Zatvarm oci.
Odjednom sam mala devojcica koja slusa svadju u kolima i njeno malo srce joj lupa kao ludo. Ona nema beg od haosa ali ima svoje male prstice da zapusi usi, legne na sediste i zatvori oci i peva. Sta peva ni ona ne zna ali peva da ne cuje… haos. I tako se uspava i kada se probudi opet je sve normalno. Svi su normalni, stanje je normalno, ona je mirna…
Kisa pljusti i Ja ne mogu da zaspim jer osecam nemir, osecam kisu, osecam brzinu, osecam da ruke nisu na volanu, pa jesu, pa nisu. Osecam srce te male devojcice koje na svaki poviseni ton lupa brze. I ne moze da se smiri dok se auto ne zaustavi. Ja ne mogu da se probudim i da sve bude normalno, ja ne mogu ni da zaspim, ne mogu da zaspim od zvuka svog srca koje lupa ludacki. Otvaram oci, stigli smo. Opet je sve okej… dobro sam. Ali da li je srce dobro?
