Imala je, tako, običaj da me pozove jednom, dvaput`, u nekoliko godina. Znam sve što je želela da pita, ali je vešto izbegavala, a ni ja, iskusno, nisam govorio o tome. Pričali smo o nekim uopštenim stvarima, i nije bilo ničeg posebnog u tome, ali uvek je bio poseban način na koji je ona govorila o stvarima. Sve dok, jednom, opijena crnim vinom i nekim pesmama, nije izustila polušapatom :“Reci mi, da li ti je dovoljno? To sve što imaš sada…je li dovoljno?” Zamislio sam je kako stoji preda mnom i gleda me onim krupnim, crnim očima, progutao sam knedlu,i - prećutao. Prećutao sam da bih bio srećniji u 20 bednih kvadrata sa njom, dok je slušam kako mi priča - o sebi, o meni, o nama, o životu, filmovima i pesmama koje bi mogle biti naše. Prećutao sam da mi onih 200 kvadrata sada ništa ne znače i da se u njima osećam tuđe, kao gost, kao neko ko nije ni dobrodošao…i kako ćutim..i samo prolazim i prespavam. Prećutao sam koliko mi nedostaje ona nepodnošljiva lakoća postojanja koju sam imao samo sa njom…i to koliko mi nedostaje neko da samo razume. I onda kada ja sam ne razumem. Oboje smo prećutali jedno “dođi”…
