LindaLoudlyPresents

[lindaloudlypresents]

Prvi put kada sam otisao, nije mi bilo mnogo vazno. Bio sam klinac, i pojma nisam imao sta hocu od zivota, ni sta zivot hoce od mene. Nisam mario za drustvene norme, lazna moralisanja,tudja osecanja…Nisam mario za nju. Drugi put, srce mi je preskocilo dva ili tri puta. Nedovoljno da se vratim, mislio sam. I otisao sam, tek tako, ponovo. Da se ne okrenem, da se ne vratim. U krug, u krug…Nisam ni primetio koliko joj vremenom postaje lako da me vrati, a meni sve teze da odem. Sve dok, jednog dana, nisam pozeleo da ostanem…I bas kad sam se okrenuo da joj to kazem-nje vise nije bilo.

[lindaloudlypresents]

Ti nisi dom. Ti nikada neces biti moje toplo nedeljno jutro,  dorucak u krevetu, prva kafa…jaka, onakva kakvu volim. Ti nisi moj poljubac u celo za budjenje. Ni jak zagrljaj koji kaze da ce sve biti u redu. Tvoje oci nisu oci coveka koji uliva poverenje. Tvoje ruke nisu ruke nekoga ko me moze voditi. Nisi moja mirna luka. Ti nisi moje zauvek.

Ti si nesigurnost, nepoverenje. Vrela noc, I drhtavica koja me budi iz sna. Poljubac u vrat koji budi cula. Poziv koji dolazi onda kada ga ne ocekujes. Kasna poruka bez smisla. Zagrljaj posle koga nista nije u redu. Luda voznja rolekosterom, I glavobolja I mucnina koje dodju posle. Tvoje ruke stezu I ne daju mi da disem. Ti si moje previse, uvek prerano, ili prekasno. A ipak si mi nekako za uvek.

[lindaloudlypresents]

Nikada je stvarno nisam umeo. Izmedju cetiri zida, iza zatvorenih vrata, znao sam svasta. Znam sam gde I kada treba da je poljubim, kako da je zagrlim.Znao sam za ono tajno mesto na njenim ledjima. U cetiri oka, znao sam da se pustim I da budem pravi ja. Da kazem I uradim bas sve sto zelim, bez straha od osude. Bez straha da ce se naljutiti I otici. Ali van toga, zaista je nisam umeo. Uglavnom zbog toga sto je bila bas takva,a meni je uvek bilo vaznije misljenje drugih ljudi. Bila je upecatljiva.Nenametljivo savrsena. I nekako sam uvek mislio da je predobra za mene. I nekako me je uvek bilo sramota..Ne, nisam se ni u jednom trenutku stideo nje. Stideo sam se sebe pored nje.I odlazio sam.U potragu za nekim ko nije tako savrsen. Za nekim koga nece mnogo gledati, za kim se nece mnogo okretati i postavljati pitanja. Za nekim ko je malo vise…pa, obican…da se mogu osecati bolje. I nasao sam. Bila je cist prosek. Isla uz mene. I dobro je izgledala na slikama. Meni dovoljno. Bar sam mislio. A ona? Ona se i dalje vracala, tek toliko da me podseti. Koliko sam je ustvari umeo, ali samo nisam hteo. Ili nisam smeo.

[lindaloudlypresents]

Procitala je iz mojih ociju lose prikrivenu zelju, pa je pazljivo birala reci, ne zeleci da rasplamsa vatru koja je vec tinjala u meni. Pricala je mnogo, detinje iskreno, smejala se cesto...smejala se ocima i to me je osvajalo iznova i iznova. Ludo privlacna, a potpuno nesvesna toga. Mirisala je na leto, na narandzu, laka kao letnji povetarac. Bila je devojcica u telu zene. "Tudje zene", odzvanjalo mi je u glavi. Prilicno dobro sam to ignorisao dok mi je pogled lutao ka njenim kolenima. Imala je te lude carape na tufne..."Znas, da si moja, ne bih te ostavljao samu...nikada...",prosaputao sam...

[lindaloudlypresents]

Niko nikada neće znati...Kad se okrznemo pogledom u prolazu, pa oborimo glavu. Kad odglumim da je ne vidim. Svaki put. Kad joj se javi neko iz mog društva-"Znaš,to je Mišina žena".Kad slažem "Aha, stvarno? Nisam znao..." Kad korača ispred mene, pa joj majica sa ramena spadne i otkrije ožiljak...onaj... Ne,niko nikada neće znati...Koliko je na njoj skrivenih mesta koje sam ljubio. Koliko se smejala onda kad sam je nenadano poljubio.Prvi put. Koliko je plakala noć pre nego što je postala njegova. Koliko noći smo probdeli, koliko dugo pričali... Ona nikada neće znati koliko sam je...

[lindaloudlypresents]

Razmišljao sam o onom silnom vremenu između. Između dolazaka i odlazaka. Između njenih i nečijih tuđih ruku na mojim ramenima. Između svađa i pomirenja...Navučen sam,potpuno. Shvatio sam to kad sam osetio kojom silinom mi srce udara pri pomisli da je mogu ponovo videti. Zagrljaj je došao sasvim prirodno, kao povratak kući sa dugog puta, kao deo slagalice koji se napokon uklopio, i pitao sam se kako nešto što je tako pogrešno može da deluje tako ispravno. Nisam mogao da ocenim da li je to tada, tu sa njom stvarno ono što mi je sve ovo vreme falilo, ili samo neka varka, nekakva luda mešavina hemije i hormona u mozgu. Tek, nije mi ni bilo važno. Dok je god njena ruka u mojoj. i dok nižemo neke nevažne teme...sve je bilo tako lako, tako prirodno,tako neisforsirano, kao mnogo puta pre, da sam se zapitao zašto nije prošlo...i može li uopšte proći?

[lindaloudlypresents]

"Dođi",prošaputao je,i privukao me bliže sebi. Baš kad sam pomislila da znam šta sledi, stavio je jednu slušalicu u moje, a drugu u svoje uvo. "Ovo nikad nismo radili", prihvatio me je za ples, dok je iz slušalica odzvanjalo- I know I don`t know you, but I want you so bad, everyone has a secret, but can they keep it, oh no, they can`t... "Znaš, napolju je ludnica", pokušala sam da se izvučem. "Znam.Ti si moj beg od stvarnosti.Dođi još malo". privukao me je još bliže. Izvila sam se još malo, i smestila glavu u onaj prostor između njegovog vrata i ramena, koji kao da je pravljen po mojoj meri. Pogledala sam ga opet kao nekog svog, ko to ipak predugo već nije, i pustila sam sebe da poverujem još jednom da na ovom svetu postojimo samo nas dvoje...bar samo još ta 3 minuta i 47 sekundi. "Mrzim što te nemam",uzdahnuo je. "Znam. Ali jbg."

[lindaloudlypresents]

I večeras ćemo odlično odigrati svoje tako dugo vežbane uloge. Još večeras u vašem gradu-savršeni stranci koji se predobro poznaju. Neću ti reći zdravo. Ali prepoznaću tu iskru u tvom oku koja te oda svaki put kad me ugledaš. Nećeš mi pružiti ruku u znak pozdrava. Ali znaćeš. Znaćeš šta. Ali nikad nećeš znati koliko.

[lindaloudlypresents]

Sedela mi je u krilu sa kosom pokupljenom, i nekoliko pramenova nehajno pustenih oko lica. Nisam znao kako, i da li anđeli mirišu,ali ako da-to je sigurno ovaj miris. Njen miris. Grlio sam je, trudeći se da joj pokažem koliko je želim, a u isto vreme pokušavajući da ne pređem dozvoljenu granicu. Lagano sam prešao prstima preko njenog vrata, i udahnuo njen miris, duboko, misleći naivno da će tako duže ostati u meni. Poželeo sam da joj kažem neke velike reči, ali nije bilo vreme za to. A i svakako nije bio moj stil. Bio je to poslednji put da sam bio istinski srećan...

[lindaloudlypresents]

Tih sam dana mrzeo sve, i svako mi je bio kriv. A najvise sam bio kriv sam sebi. Ona je otisla...Bio sam ljut. Besan. Razocaran. Uvredjen. Najvise uvredjen. Ma svasta sam bio. Zeleo sam je toliko da me je bukvalno bolelo. Zeleo sam je toliko da sam skoro poceo da molim. Nisam siguran, mozda sam u nekom trenutku i rekao-molim te. Privlacio sam je uz sebe, svesno izbegavajuci da joj dodirnem usne, kao da ce to sto je ne ljubim umanjiti znacenje onoga sto radim. Gledala je nekako kroz mene. Procitao sam u tom pogledu da misli da sam poznati svastojeb i to me je dotuklo. Nije se lozila na lake muskarce. Nije ni ona bila laka zena. A poneo sam se kao da jeste. Pitala me je sta zelim. Dovraga, da li sam stvarno jebeno rekao rec na J.?! Odglumila je da je kul,a ustvari znam da je bila zgrozena. A mozda sam to sve vreme i zeleo. Da je oteram. I ne mogu se ljutiti sto je otisla, u poslednjem pokusaju da sacuva sebe. Ja to nisam znao. Odavno ne umem da sacuvam ni sam sebe. Otisla je, mada znam da to sustinski nije zelela. Znam to, jer je i dalje pisala. A ja, klinac kakav jesam, jedva sam docekao da joj ne odgovorim, i da joj tako vratim za njeno NECU, i za povredjenu sujetu koju nisam uspevao da zalecim...

[lindaloudlypresents]

Kafa koju je skuvao bila je slaba. Rekla mu je to. „Pijem ih vise u toku dana“,odgovorio je. „Nije vazan kvantitet, vec kvalitet.“ Slaba i mlaka, kao on. Rekla je da ne voli slabe i mlake stvari. Odjednom, bilo je vise od kafe. Nije podnosio njenu besprekornost. Njene besprekorno ispeglane kosulje, njenu beskrajno ravnu kosu, nepogresivo namazane nokte, uvek isti prokleti miris koji ga je opijao. Nije poznavao bas taj njen svet bez greske. I mrzeo ga je, jer je ocajno zeleo da bude deo njega, a nije znao kako. U pesmi Bitanga i princeza – ona je bila princeza. On je bio samo neko ko se ne uklapa. Volela je do daske. Tako ili nikako. Rekla je da je mlak i nedefinisan i da ne voli takve ljude. Rezervisan, proracunat. I da takav nikad nece biti srecan.Znao je da je u pravu, kao i uvek jbg. I to je bilo jos nesto sto ne podnosi kod nje. To sto ga je poznavala bolje od njega samog. Plasio se zivota. Plasio se da se pusti. A njoj je zivot bio uzbudljiva voznja ringispilom. Radio je haos. Radovale je male stvari. Uvek vodjena emocijama vise nego razumom, bezbroj puta povredjena zato, ali nije marila. „Samo neka je jako“, govorila je. „Ne mogu ja te slabe kafe“, rekla je i otisla.

[lindaloudlypresents]

Danas mi se ne radi baš ništa. Čitav dan vrtim YO LA TENGO-Our way to fall...Pomalo vraća sećanja. Onaj drugi susret. Nezaborav. Reči izrečene bez povoda, bez smisla, bez značenja. Reči koje bude nadu. Dodiri koji pale vatru. Ležanje na njegovom ramenu...rashlađivanje kockicama leda..Višnje sa šlagom...ispijanje ledene kafe. "Moram da idem". Bezrazložna sreća. Ispunjenost. Nestašluk. Greh. Zaboravljeni ključevi i vraćanje po iste... Njegove usne razvučene u osmeh. Poruka sa :*...moje usne razvučene u osmeh. "Srećan put". Misli o njemu. Intenzivne. Povratak. I stvari koje nikada više neće biti iste. Dovraga... Danas mi se ne radi baš ništa.

[lindaloudlypresents]

Još uvek mislim ponekad o tome, znaš. I vraćam se u mislima u onaj mali, stari stan. Stepenik. Razmešten krevet. Velika šolja crne kafe,bez šećera. Tvoja. Načeta. Baš takvu je i ja volim. I crveni lak za nokte. Nečiji. Ne postavljam pitanja. Spuštam lizalicu na sto i ljubim te umesto "Ćao". I sve je brzo i vrtoglavo. Mnogo glumatanja. Premalo reči. Previše dodira. I na podu haljina koju toliko voliš. Bacila sam je, znaš, da me ne podseća. Ali ne pomaže to mnogo. Boliš me. Svuda. Još.

[lindaloudlypresents]

Imala je, tako, običaj da me pozove jednom, dvaput`, u nekoliko godina. Znam sve što je želela da pita, ali je vešto izbegavala, a ni ja, iskusno, nisam govorio o tome. Pričali smo o nekim uopštenim stvarima, i nije bilo ničeg posebnog u tome, ali uvek je bio poseban način na koji je ona govorila o stvarima. Sve dok, jednom, opijena crnim vinom i nekim pesmama, nije izustila polušapatom :"Reci mi, da li ti je dovoljno? To sve što imaš sada...je li dovoljno?" Zamislio sam je kako stoji preda mnom i gleda me onim krupnim, crnim očima, progutao sam knedlu,i - prećutao. Prećutao sam da bih bio srećniji u 20 bednih kvadrata sa njom, dok je slušam kako mi priča - o sebi, o meni, o nama, o životu, filmovima i pesmama koje bi mogle biti naše. Prećutao sam da mi onih 200 kvadrata sada ništa ne znače i da se u njima osećam tuđe, kao gost, kao neko ko nije ni dobrodošao...i kako ćutim..i samo prolazim i prespavam. Prećutao sam koliko mi nedostaje ona nepodnošljiva lakoća postojanja koju sam imao samo sa njom...i to koliko mi nedostaje neko da samo razume. I onda kada ja sam ne razumem. Oboje smo prećutali jedno "dođi"...

[lindaloudlypresents]

·

"Znas,imam skoro citavu knjigu o tebi...",rekla je izmedju dva dima cigarete, onako usputno, kao da je nista. Kao da je mala stvar. Inace, nije pusila. Osim ponekad sa mnom. Rekla mi je jednom da to radi samo sa mnom. To, i jos neke stvari koje isto nisu dobre za nju. Na trenutak sam se osetio vaznim, gledajuci je kako odsutno gleda u plafon, praveci kolutove od dima, a jednom rukom sara oko svog pupka, dok mi prica o nekim knjigama koje je nedavno procitala. Gledao sam je opijeno misleci kako je neverovatna. Svestrana. Svoja. Tvrdoglava. Nepokorna. Osecao sam se ponosno sto sam je inspirisao...A onda mi je nesto u grudima puklo kad sam se setio da je jednom rekla da pise samo kad je tuzna. "Nema niceg inspirativnog u sreci", govorila je. I sa uzasom sam shvatao koliko je bola utkano u te reci i koliko suza mora da prozima te njene stranice. I odjednom sam opet bio mali, gotovo nistavan pred njom...

[lindaloudlypresents]

"Hoćeš li mi još jednom objasniti kako će ovo da reši stvar?", pitao sam. "Pa neće", namignula je, "ali u nedostatku boljeg rešenja, možemo da se zezamo", nastavljala je dok je vadila tablu za twister iz neke stare kutije. Bez obzira na godine, uvek je imala to dete u sebi, na čemu sam joj iskreno zavideo. Leva ruka - žuto! Desna noga - zeleno! I dok sam trepnuo, našli smo se u pomalo nezavidnoj poziciji, tela prepletenih i lica opasno blizu. Oduvao sam joj pramen kose sa lica, dok sam se trudio da ostanem u zadatom položaju. "I, šta ćemo sada ?", pitao sam, gutajući knedle. "Da su stvari idealne..okolnosti i sve...zanemari sve drugo...da su stvari sada idealne, šta bi želeo?" Tim pitanjem me je gurnula preko granice. "Dobro, znaš li ti šta sam ja tebi obećao za tu crvenu haljinu?" Nasmejala se umesto odgovora, i pustila da haljina sklizne na pod. I ništa drugo nije ni važno, jer to smo nas dvoje...Nikada se nismo ni mogli definisati. Samo se zezamo.

[lindaloudlypresents]

Probudila sam se sa glavoboljom i mučninom. Kao posle neprospavane noći. Posle lošeg i jeftinog vina. Kao posle vožnje ringišpilom, kad ti se još pomalo vrti u glavi, pa moraš da staneš. I sačekaš da prođe. Sela sam na ivicu kreveta i čekala da stane. Slike od prethodnog dana još su me pomalo proganjale u mislima.Od nekih mi je srce jače kucalo, od drugih mi je samo bilo muka. Njega više nije bilo u mom životu. I to je bilo ok. Kad nikada nismo umeli da se imamo. Imali smo se previše. Ili nimalo. U svakom slučaju nedovoljno. Nikada dovoljno. "Do kada ti je ovo dovoljno?", pitao je. "Još za narednih 6-7godina", rekla sam. I ne znam da li sam slagala. Tek, u tom trenutku bilo mi ga je malo previše. Isforsirana retrospektiva svega što je bilo nekad. Ili onoga što je moglo, a nikada nije bilo. Ne znam više. Zaustavite ringispil, ja bih da siđem...