Otvorih novine. Javljale su da je umrla Berma. Tada se prisetih kako sam na dva različita načina slušao Fedru, a sada sam na treći način pomislio na prizor izjave ljubavi. Činilo mi se da je ono što sam tako često recitovao samom sebi i što sam slušao u pozorištu bilo iskazivanje zakonitosti koje sam morao iskusiti u svom životu. Ima u našoj duši stvari za koje ne znamo koliko su nam važne. Ili pak, ako živimo bez njih, to je stoga što stalno odlažemo, iz straha od poraza ili patnje, da ih učinimo svojim. To mi se desilo sa Žilbertom, kad sam poverovao da sam je se odrekao. Neka se pre trenutka u kome više uopšte nismo vezani za te stvari, do čega doista dolazi mnogo kasnije nego kada poverujemo da više nismo vezani za njih, neka se, na primer, ta devojka veri s nekim, mi se izbezumimo, ne možemo više da podnesemo život koji nam je, međutim, izgledao tako melanholično smiren. Ili, pak, ako se nešto nađe u našem posedu, mi verujemo da to za nas predstavlja teret, da bismo se toga rado otarasili, kao što se meni dešavalo sa Albertinom; ali budeli nam , zato što je otišlo, oduzeto biće prema kome smo postali ravnodušni, mi više nismo u stanju da živimo. A zar sadržaj Fedre ne objedinjuje oba ta slučaja? Hipolit će otići. Fedra koja je do tada nastojala da izazove njegovo neprijateljstvo, iz moralnih obzira, veli ona, ili pre, veli pesnik na njena usta, zbog toga što ona ne uviđa šta bi se tu moglo učiniti i što se ne oseća voljenom, Fedra više ne može da se obuzdava. Priznaje mu svoju ljubav i to je prizor koji sam sebi često recitovao:
Bliži nam se, kažu, vaš odlazak skori.
