Nizhny Novgorod
Poslednji dani februara prve godine novog milenijuma. Sunce zalazi do 15:30h. Te godine noćne temperature su oko -22°C. Stojim naslonjena na staklo prozora. Pušem dim cigarete ka luftašu i crtkam po zamagljenom staklu. Gledam na sat i mislim na crvene obrise hotelske sobe.
Odevam se slojevito. Pretovarena odećom otvaram prva izlazna vrata skromno opremljenog stana. Između prvih i drugih izlaznih vrata duboko udišem, zadržavam dah, zatim rukavicama pokrivam nos i usta, otvaram druga vrata.
Hodnik stambene lamele ispunjava vonj dimljene ribe ostavljene pored cevi za centralizovano skupljanje smeća. Na svakom spratu po jedan obrok. U liftu sedi riđi, olinjali mačor. Na centralnom izlazu ukucavam četvorocifreni kod. Oslanjajući se celim telom na masivna vrata s mukom ih otvaram. U podnožju niskih stepenica duboko uvlačim bradu u ramena i mršteći se prilagođavam zenice refleksiji smetova. Iza kapija crvenog kolskog prolaza nazire se milionski grad.
Misli mi se usporavaju, kao ledenice na krovovima starih slabo osvetljenih paviljona. Tišina je ovde muk kmetova. Predimenzionirani pusti bulevari, skverovi, sve škripi pod cokulama. Zavičaj Maksima Gorkog poznatog po cenzuri ruskih klasika i socijalističkom realizmu. U spomen parku sovjetskom kulturnom reformatoru blista ledena kuća. Kocke će ostati uglačane i stabilne do aprilskog otapanja, pružajući beskućnicima i malobrojnim psima lutalicama kratko noćno utočište. Irina: „Gorki je čuven i po neuspešnom pokušaju samousmrćenja nakon čega je do kraja života patio od rupe u plućima“. Nosila je haljinu boje mesa i cijan plavi nakit. Jermenka sa ruskim imenom.
Preko puta parka ugledah vozilo na mestu na kome sam očekivala ilegalnog prevoznika. Akcentom kavkaskog emigranta pregovaram vožnju preko ušća. Cokule su dizajnirane negde na jugu Evrope i prsti su mi skvrčeni. Nekoliko minuta dremam nepomična na ulegnutom zadnjem sedištu opijena dimom lošeg duvana. Meko, teget pakovanje sa stilizovanom belom raketom iz čijeg repa plamte crvene zvezde. Ispod zatvorenih kapaka Leonidov Anđelak. Voštana figurica se lagano otapa uz pećku dok Saška spava. Otvoram oči pre nego se dečak probudi.
Oka i Volga se grle okovane ledenom belinom. Sa obale koja spušta drum ka gradskom mostu, u senci retkog šiblja i trske, dve pohabane silutete, verovatno, natopljene votkom i pivom, klize duž sleđenih virova. Lokalna štampa svakodnevo izveštava o slučajevim utapanja. Okuka vodi okolo Blagovečćenskog manastira. Na mesečini prigušenoj ljubičastim oblacima blješte zlatne kupole kompleksa sa opservatorijom. Ponovo zatvaram oči da se ukaže crvena soba. Na trgu Lenjina vadim dogovorene rublje iz rukavice i pružam ih „voditelju mašine“, neobrijanom, crnomanjastom tipu, gustih brkova. On uz neodređeno klimanje glavom, ne pogledavši me, uzima novac. Zaustavio je Volgu u sred smeđe bljuzgavice.
Duboko udišem vlažan, prljav vazduh i podižem pogled ka Centraljnoj Gastiljnici. Najstariji hotel u gradu raspolaže sa 400 soba i zastarelom ugostiteljskom infrastrukturom. Deluje napušteno. Tek jedna crvena tačka iskra na uglu VIII sprata. Recepcionari me ne gledaju. Moja pojava je neuobičajenost koja se spontano ignoriše. Stavljam pasoš na unutršnji pult i sama iz flekave kutije uzimam identifikacionu karticu posetioca. Sivi etison upija mlaznice snega koji se cede niz cokule. Ulazim u lift. Krišom zagledam dotrajalu uniformu i hladnu gordost uklesanu u profil mladića dok upravlja skalamerijom. Ne pozdravlja me nikada. Ne gleda. Upravlja starim hotelskim liftom veštinom i manirima gardiste.
Ostajem sama u predugačkom tamnom hodniku. Kao valovi afektirane duše u dnu tunela pulsiraju crveni zraci. Razodevam se u hodu: rukavice, šal, kapa... Vrata sobe su otvorena. Na drvenoj stolici pored cevi sa toplim gasom drema ruska, plava mačka. Prilazim Adminu koji sedi za širokim, radnim stolom pružajući mi još jednu ID karticu. Mladić, prozirne puti, išarane rumenim pečatima, sa dečijim nosem na širokom licu, nezainteresovano mi preko stola dotura parče kartona i na njemu rukom ispisanu još jednun šifru...
