#bhtim

[narednikzeka]

Šta tebi znači 12 sati?

Za 12 sati može puno toga da se uradi. Završiš posao. Odeš do kuće (ili u mom slučaju, otrčiš do kuće). Napraviš klopu, čuješ se ili vidiš sa prijateljima, učiš, crtaš ili se baviš drugim kreativnim aktivnostima, pospremiš po kući, gledaš kroz prozor kako na sims sleću vrapčići kojima si tamo ostavio mrvice, čitaš neku dobru knjigu, ušuškaš se i opustiš uz čaj i neku finu muziku...

U mom slučaju, postoji jedan dan u godini u kojem ću tih 12 sati u potpunosti posvetiti trčanju. Taj dan je 14. mart. Znam da sam pobrojao neke fine aktivnosti na početku teksta i da se neko sada pita zašto bih se izlagao naporu i trčao 12 sati...

Postoji jedna organizacija po imenu BELhospice. BELhospice je prva dobrotvorna organizacija u Srbiji koja je posvećena specijalizovanom palijativnom zbrinjavanju terminalno obolelih onkoloških pacijenata. Sve usluge BELhospisa su potpuno besplatne za pacijente i njihove porodice, a celokupan rad se finansira iz donacija i dobrotvornih akcija koje se organizuju tokom godine. Terminalno oboleli pacijenti, u času kada su iscrpljene sve opcije za njihovo lečenje, po otpuštanju iz bolnica često su prepušteni sami sebi i svojim porodicama. Ovi pacijenti su jedna od najranjivijih socijalnih grupa u našem društvu, a njihova patnja se produžava zbog nedostatka specifičnog znanja i odgovarajućih ustanova.

Poslednje dve godine, svoje učešće na trkama i u drugim aktivnostima posvetio sam BELhospicu. Trčim sa njihovom majIcom, trudim se da ih dostojno predstavim i u svakodnevnom kontaktu sa ljudima. Jednom godišnje učestvujem na ultramaratonu (prve godine je to bila trka na 6 sati, druge na 12) kako bih sakupio donacije kojima bi se osigurala briga za pacijente kao i izgradnja prvog hospisa u Srbiji.

Ali zašto 12 sati trčanja? Zar ne postoji neki drugi način da se sakupe donacije?

Naravno da postoji. Neko drži privatne časove i uplaćuje zarađen novac, neko kontaktira firme koje bi mogle da pomognu, neko prodaje stare knige, rukotvorine i slično. Ja trčim. To je nešto što volim da radim, nešto što me je svakako promenilo na bolje i što mi je razotkrilo puno stvari o sebi. Iskreno, nikad nisam bio neko ko se preterano dobro nosio sa emocijama, mnogo stvari je uticalo da sam u konstantnom gardu. Znam da me veliki broj ljudi iz sveta trčanja vidi kao nekog ko je pozitivan, nasmejan, ko se ludira na trkama čak i kad gine na stazi, ali istina je da sam dopustio jako malom broju ljudi da me zaista upozna.  Mislim da nisam zaista sposoban da u potpunosti shvatim koliko je ljudima obolelim od raka teško.  I baš zato tih 12 sati trčanja. Zato što mislim da napor tih 12 sati nije ni delić onog kroz šta oni prolaze svakog dana, ali je to moj način da ukažem na situaciju u kojoj se ti ljudi i njihove porodice nalaze.

Kroz ovaj blog pokušaću da vam približim put i kilometre do tih 12 sati. 14. marta, izlazim na stazu na Adi u okviru 6. Maraton-maratona i pokušaću da pretrčim što više kilometara.

Tražim donatore koji će uplatiti svotu novca koju sami odaberu za svaki kilometar koji pretrčim tog dana. Uplate će se vršiti na žiro račun BELHospica, nakon što budu objavljeni zvanični rezultati sa trke. 

Podržite BELhospice.

[rundragan]

Dan dug kao godina (I deo)

Pa dobro, prošlo je par dana od ultramaratona i mada se utisci još nisu sredili, treba ipak napisati nešto. Trčao sam 12 sati, ali toliko sjajnih stvari se desilo da mi se čini da je trka trajala 12 meseci. Ali da krenemo od početka... Par dana pred trku je bilo najteže. Nisam trčao, na poslu je bilo par bolesnih kolega tako da je i mene krenula blago da lomi neka bolest i to me je iscrpljivao. Nalivao sam se čajevima, supicama i uskakao pod vreli tuš kako bih trku dočekao zdrav. Došao je i petak i nakon prepuštanja čarima carboloadinga u vidu lososa, testenine i sosa od spanaća spakovao sam se u krpe poprilično rano i onda...

...subota, pet sati ujutru! Spremam se, odlazim na Adu, sve prolazi poprilično brzo. Iako znam da me čeka 12 sati trčanja, poprilično sam miran i dobro raspoložen. Cilj koji sam stavio ispred sebe je bilo da istrčim barem 80 kilometara tog dana, ali takođe i da se ne iscrpim i ne povredim kako bih se za nedelju dana oporavio i vratio na stazu svojim dužinama. U kafiću Na kraju sveta okupljaju se poznata lica - Goxy, Dragica, Miljurko, Filip Đokić koji debituje na ultramaratonima, Jovica, Tanja Stojanovska (po meni heroj tog dana), Kapulica, Boki Naćić, legendarni Darko Lukić i moje Monstružničke Mačke: Mihailo i Mare. Svi zajedno krećemo ka startu i nakon obaveznog fotkanja trka kreće.

Prvih 21 kilometar prolazi baš brzo i veoma veselo. Dobacujemo jedni drugima na stazi i bodrimo se, na stazi se čuju povici: „Idemooo Mačke!“ i „Monstružnicaaaa!“. Iz kontra smera u trku nailaze Olja, Darko Savić, Jugoslav i ostatak Ekipe za trčanje i navijaju. Da nije tako rano ujutro i da na Adi ima prolaznika, sigurno bi pomislili da smo odbegli ludaci, a ne trkači na ultramaratonu! Na tridesetom kilometru sledi prvo presvlačenje i prva „pauza“ za jelo. Tada na Adu dolazi i Saša i koristim priliku da obiđem krug u njenom društvu jedem i popijem malo soka. Na kraju kruga me čeka i Ivana Ćosić, javlja se i odlazi da trči Roze trku koja se istovremeno dešavala na Adi.

Nastavljam da trčim, negde oko četvrtog sata je ponovo susret sa Ivanom, ali i sa gomilom drugih trkača: Ksenija, Mima, Ivana, Sonjita, Vesna. Lupamo petake jedni drugima u prolazu, pada i četrdeseti kilometar. Bližim se maratonu. Znam da želim da 42. kilometar istrčim jako i mada je on na poprilično samotnom delu staze u tom momentu nailazi jedan od trkača na 6 sati, inače neverovatno brz momak koji gazi kilometre u meni neverovatno jakom tempu za ultru od 4:50 min/km. Hvatam korak sa njim, prelazim 42.2km i vičem - Maraton! baš u momentu kada me Miljurko slika.  Koristim sledeći krug da pojedem toplu supicu, okačim raport o napretku na fejsbuk i još malo se ispričam sa Sašom. U sledećem krugu kupim Filipa sa sobom, on je na 41. kilometru, te zajedno prelazimo njegovu maratonsku distancu i praćeni muzikom sa moje playliste i navijanjem ljudi kod okrepne stanice Filip postaje ultramaratonac! U sledećem krugu mi se zakratko priključuje i Kaća te nastavljam opet sam. Vreme prolazi... Pred kraj petog sata kod okrepne staze me čeka moja trkačka saborka sa Belhospice treninga Ksenija. Zbog Roze trke na sebi ima roze haljinicu i puca od pozitivnosti - kad ste trčali skoro šest sati, poznato lice sa kojim ste usklađeni u tempu i trčanju zaista puno znači. Krećemo da trčimo zajedno i konstantno ubrzavamo, kao da je trka tek počela. A onda se na stazi pojavljuje i Anja. Ono što sam znao je da je prethodnih dana imala gomilu obaveza, da je vrlo malo spavala i da je i uveče čeka nastup. Iskreno, od svih ljudi, nju nisam očekivao tog dana i nadao sam se da će odvojiti ono malo slobodnog vremena što ima tog dana da se odmori. Grabim je za ruku i svi zajedno protrčavamo kroz šesti sat.

Polovina trke se završava, prelazim istu distancu kao i prošle godine, a ja i dalje imam snage da trčim... Kroz glavu mi prolazi: „Pa dobro, još samo opet ovoliko...“

[rundragan]

Kilometri iza mene...

[rundragan]

Sve ono što nisam rekao...

Do kraja priprema za ultramaraton ostalo je još 3 treninga. Do ultre još 9 dana. Verovatno sam mogao da puno više pišem na ovom blogu, ali obaveze, život i treninzi su se često puta isprečili... No, postoje stvari koje moraju biti rečene. A jedna od njih je - Hvala! Hvala što ste putovali kroz pripreme samnom čitajući ovaj blog. Hvala mojim prijateljima trkačima koji su me podržavali, trčali samnom neke zaista izazovne staze i kilometraže i kad niste morali, razmenjivali recepte i pričali o smislu života kad bih trčao opuštenije ili se postarali da se mentalno opustim i lepo provedem prilikom odlazaka u restorane na gurmansko eksperimentisanje internacionalnim kuhinjama. Hvala i prijateljima netrkačima. Vi imate gomilu razloga da se ljutite na mene jer sam vas najmanje viđao tokom priprema, ali ste ipak shvatili koliko mi ovo znači i koliko je ovo bitno. Hvala BELhospice timu. Vaš rad i trud me inspiriše i motiviše. I naravno, hvala Milošu, Goranu, porodici Savić, L i Z (znam da ste hteli anonimu, vi ćete se prepoznati u ovim slovima, a ostajete anonimni), divnim ljudima koji će donirati novac BELhospicu za svaki kilometar koji budem pretrčao osmog marta. Cenim i poštujem što ste stali iza mene i pružili mi svoju podršku. Flame on!!!

[rundragan]

Dobrodošli u Draganovu kuhinju...

Kada pričam o trčanju, dva pitanja koja me ljudi pitaju su gotovo neizostavna. Prvo - koju muziku slušaš dok trčiš? O tome sam već, naravno, pisao. Drugo je - šta jedeš? Rođen sam u Zrenjaninu, tj. u Vojvodini, što će reći da sam kao mali naučen na vrlo jaku hranu i na obilne obroke. To je, pre nego što sam počeo da trčim, ukombinovano sa još nekim faktorima, dovelo do poprilično velike kilaže. No trčanje je sve to promenilo. Organizam je sam počeo da traži promenu u ishrani. Neke stvari koje sam do tada jeo su jednostavno prestale da mi prijaju. I tako, malo po malo, moj meni se promenio za 360 stepeni. Ono što uvek volim da napomenem - ono što ja jedem, je nešto što meni funkcioniše. To ne znači da to odgovara svakome. Takođe, ja ne zagovaram vegetarijanstvo, veganstvo i slične stvari. Po meni, to su ekstremi, kao što je ekstrem jedenje samo mesa.  Treća stvar, pojma nemam šta su to kalorije, ne brojim koliko ih unosim, niti koliko sam ih potrošio. Čitava opsesija oko ovih brojki, je po meni kontraproduktivna i mislim da se ljudi na kraju više bave cifranjem, a manje nalaženjem balansa u onome što jedu i kombinacija hrane koja prija njihovom telu. Ali da se vratimo na prvobitno pitanje - šta jedem? Evo primera kako izgledaju moji obroci danima kada treniram; -doručak: tostiran hleb od koprive ili tonus, premazan humusom, rotkvice i jogurt Sendvič od ćuretine sa sirom, listovima španaća i jogurt ili čaj voćni jogurt od avokada i banane kajgana sa prazilukom

-ručak (uvek jedem do 12:30) zeleno sočivo sa testeninom od soje i koprive i čeri paradajzom losos sa sosom od spanaća i testeninom proso sa karfiolom i karijem pljeksavice od sočiva i krompira i hladni sos od jogurta, pavlake i začinskog bilja rižoto sa prokeljom domaća šakšuka bareni karfiol u hladnom umaku od spanaća, listova karfiola i praziluka

-večera (nakon treninga) odmah nakon trčanja popijem čokoladno mleko i nekih 30 minuta nakon toga pojedem kašu od blendiranog voća

Većina ovih recepata je vrlo jednostavna, jela se brzo prave i mogu da odstoje u frižideru koji dan, što ja koristim da nedeljom uveče napravim ručak za par dana unapred, po potrebi dodam nešto dan pred ručak i to ponesem na posao. U svakom slučaju bolje nego pekara ili bilo šta što postoji u ponudi u gradu :) Sledeći put, par jela za dane kada nemam treninge... U međuvremenu, koga interesuje kako se spremaju neka od ovih jela, rado ću podeliti svoje recepte sa vama...

[rundragan]

Kad se sve kockice slože...

Danas je bio verovatno najvažniji trening do sad - istračati 40 km u ugodnom tempu. Iskreno, imao sam veliku tremu za ovaj trening. Društvo nisam imao da me pogura ako padnem, distanca je blizu distance maratona, imao sam dva back to back treninga od 21km u toku nedelje i opet nisam spavao koliko sam planirao.

Pa ipak, ispostavilo se da u životu, lepši, lakši i ugodniji trening nisam imao. Nekako se i sve poklopilo da bude 15.u mesecu, a postoji trkačka tradicija da se 15. trči u 5 ujutru (tzv 15. u 5). Ja naravno ne trčim svakog 15tog jer je to ponekad radni dan i to mi jednostavno ne odgovara, ali kako je u pitanju subota, mesta za izgovor nije bilo. Alarm se oglasio u 4:30, ja sam brzo skliznuo  u trkačku opremu koja je bila spremna pored kreveta, i jedan musli bar kasnije, bio sam na ulici. Rutu sam okvirno isplanirao u glavi te potrčah u mrak. Iako sam stavi slušalice, muziku nisam pustio. Ne volim previše zvukova rano ujutru, a i retko imam prilike da trčim kroz Beograd prekriven tišinom. Staza je vodila od Zemuna na Novi Beograd, ka Brankovom mostu, kroz Terazije do Beograđanke pa okret, spust na Zelenjak i Savski kej i odatle ka mostu na Adi.  Mosta na Adi je bila prava poslastica i uživancija. Nikad ga nisam pretrčao celog, na pomolu je bio zaista divan dan, sunce se tek pomaljalo iza zgrada i tu je nastao ovaj snimak. Nije baš najbolji, iz nekog razloga nema nema tonskog zapisa, ali se nadam da dovoljno govori.

Odatle je usledilo trčanje po Novom Beogradu, izlazak na Zemunski Kej (tu sam imao stajanje od par minuta, naišao je jedan divni Zlatni Ritriver pa smo se upoznali i izmazili pre nego što je otrčao nazad gazdi), neizostavna Gardoška uzbrdica i povratak na Galeniku. Trening odrađen, osećaj nikad bolji, a dan je tek započeo…

Flame on!!!

[rundragan]

I run Novi Sad

Subota, 8. februar. Mesec dana od ovog datuma ja ću biti na stazi na Adi i trčaću ultramaraton za BELhospice. Sa obzirom da je na neki način subota bila simbolična, odlučio sam da je provedem i da treniram van Beograda. Destinacija - Novi Sad. Zašto baš Novi Sad? Ponekad ne postoji način da se nešto objasni. Moj poslednji odlazak u Novi Sad je obeležen jednim zaista sjajnim vikendom gde sam pejsovao trkačku saborku na njenom prvom polumaratonu, a potom sledećeg dana trčao sa Aleksandrom Radukinom, takmacem u pretrčanoj kilometraži po zaista sjajnoj ruti. U Novom Sadu imam dosta prijatelja trkača i to je dobra prilika da ih vidim. Moja trkačka saborka Maja je pravila kiflice, a to se ne propušta. Koleginice sa posla su odlučile da me vode na svirku. Trebalo je da odnesem knjige koje sam prodao u okviru fundraisinga za BELhospice. Raduka, Bilja i ja smo se dogovarali da zajedno istrčimo 30km. Sve ovo može da se sklopi u nekakav logički skup, i da se kaže - e zato! Ali istina je nekako prostija.  Trčanjem sam naučio da slušam svoje telo, kad da ubrzam, kad da usporim, šta da jedem, koliko da se odmaram. To je fizički deo.  Ali trčanjem sam naučio još nešto. Da slušam sebe i da više verujem svojim osećajima. A taj unutrašnji osećaj mi je rekao - idi u Novi Sad. Sam početak treninga nije obećavao. Iako je najavljeno lepo vreme, padala je kiša. I Raduka i Bilja su bili sprečeni da dođu te sam krenuo da trčim sam. Osećao sam blagi umor u nogama, što od prošla dva treninga, što od manjka sna i stresa sa posla. A iskreno, trčati 30 kilometara sam...pa, i nije mi bilo baš sve jedno... Od hotela Vojvodina gde sam odseo, spustio sam se na Kej i krenuo prema železničkom mostu kako bih ga pretrčao i uputio se ka Petrovaradinu. Iako taj most sam po sebi nije ništa impresivno, sam čin trčanja preko mosta dok je nekoliko desetina metara ispod mene reka kod mene uvek budi neki osećaj slobode i puni me pozitivnom energijom. Od mosta do Petrovaradina ima neka dva kilometra, a potom počinje blagi uspon na gore, da bi u određenom momentu nagib došao dao 8%. Moglo bi se reći da je to najteži deo rute, da nema činjenice da odatle pogled „puca“ na Novi Sad i sve što treba da uradite je da pružite ruku i imaćete grad na dlanu. Nakon savladanog uspona, staza je manja-više ravna još kilometar, da bi se potom došlo do najuzbudljivijeg dela - protrčavanja kroz tunel i preko još jednog mosta. To je momenat kad odvrćem muziku do maksimuma, prepuštam se talasim adrenalina, pozitivne energije i puštam noge da lete. Iz tunela izlećem na most, preskačući ogradicu i nastavljam da jurim napred. Kiša mi kvasi lice, širim ruke dok trčim i smejem se na sav glas. Momenat kad znam da sam  da sam ispravno postupio slušajući sebe. 

Odatle se kilometri nižu a da ih ne osetim, tempo ne opada. Uz put srećem na stazi Goksija, mog imenoprezimenjaka Dragana Ćirića. Anja me zove da mi javi da dolazi u Novi Sad (ako nisi Anja, ne pokušavaj da me zoveš u sred treninga, neću ti se javiti). Pravim i drugi krug na stazi. Na 25tom kilometru sam još uvek svež. Negde oko 27.5km tempo počinje malo da popušta, ali tada nailazi Zoran, još jedan trkač iz BELhospice tima i nastavljamo da trčimo zajedno. Prelazim 29ti kilometar i shvatam da još imam snage. Pojačavam tempo na 4:50 i završavamo 30. kilometar tačno na mestu odakle sam počeo.  Kiša je odavno stala, ali je ostao svež miris u vazduh. Miris pobede... Epilog: Ima ona stara - ako se po jutru dan poznaje... Ima istine u tome. Majine kiflice su zaista sjajne. Ispratio sam anju na njenu noćnu avanturu pentranja po Fruškoj Gori. Svirka na koju se me odveli Jelena i kolege iz Lagune je bila super. Sledećeg dana sam video Damjana, Raduku, Maju i ostatak društva zajedničkom treningu.

U voz sam ušao sa osmehom na licu i vratio se u Beograd taman na vreme da istrčim trening sa Milicom, šljapkajući po barama u novim patikama... Miris pobede. Definitivno...

[rundragan]

Nije sve u nogama, ima nešto i u...

Glavi. Srcu. Strategiji. Mnogi stručnjaci tvrde da način na koji trčimo i kako treniramo zapravo oslikava način na koji živimo život i percipiramo svet oko sebe i da nas uči o nama samima. Moram priznati da ima istine u tome. Kada se osvrnem na prošlogodišnji šestočasovni ultramaraton, moram priznati da sam naučio svašta o sebi, ali i o samom trčanju ultri. Sporije je brže Ovo sam pročitao neke dve nedelje pred samu trku i definitvno mi je zlatno pravilo za trčanje ultri. Bilo da trčite 6, 12 ili 24 sata, nemate zadanu distancu, već vreme za koje morate provesti na stazi. Ne jurcati i rasporediti snagu za vreme cele trke je ključan faktor i definitivno zahteva da dobro poznajete svoje telo, ali i mentalno stanje. Prijatelj se u nevolji poznaje... Prošle godine nisam trčao sam, na stazi je pored mene bilo mnogo poznatih lica, a takođe, došlo je i dosta prijatelja da pruži podršku. Definitivno je dobra praksa imati nekoga kod staze. Ivana mi je donosila sok od aloe, i pravila društvo delom staze, Pera, Boki, Darko i Tanjica su takođe trčali samnom. To sve olakšava napor i čini iskustvo prijatnijim. Jedina stvar koju planiram ove godine da uvedem je asistent za presvlačenje. Prošle godine su mi prsti toliko zadebljali u nekom petom satu, da sam izgubio 10-15 minuta kada je trebalo da se presvučem. To možda i nije strašno da svaki dodatni kilometar nije značio i više para za BELhospice. Nema stajanja! Još jedna greškica koju sam napravio prošle godine je zastajkivanje da uzmem okrepu. Iako tu nisam izgubio previše vremena, telo mi se hladilo i posle je bilo teže nastaviti trčati. Dakle, ove godine, čaj, banana, supica i ostale stvari će biti konzumirane u brzom hodu... Promena tempa! Meni lično, vrlo bitna stvar, kako na ultri, tako i na treninzima, promena tempa mi je pomogla da se ne ušuškam u tempu, uspavam i samim tim trčim sporije i hladim se. Kriza! Iako mi je prošlogodišnja ultra bila jedno zaista divno iskustvo, bio bih najveći lažov na svetu kad bih rekao da je sve teklo kao po loju i da nije bilo teških trenutaka. One sitnije sam razbio tako što sam se oslanjao na pozitivne stvari ispred sebe. Preći 21km i proslaviti to kao polutku. Preći 42 i proslaviti to kao maraton. Najgori je bio na nekom 44.km, i to još u momentu kad je Ivana došla da mi opet pravi društvo na stazi. Tad sam joj samo rekao da se skloni od mene, što je ona i uradila. No hard feelings. U tom momentu, bio mi je potreban moj prostor i da nađem neki svoj zen da bih mogao da trčim. Verovatno će je biti i ove godine. Ali znam zašto trčim, znaju i prijatelji koji će tog dana biti samnom i siguran sam da se razumemo u takvim momentima.. Sve je u glavi! Od kad mi je Anja ovo rekla, ovo je moj moto u trčanju. Kad nešto dovoljno jako želim, znam da ne postoji ništa na ovom svetu što me može zaustaviti i da ću naći način da to i ostvarim. Dragan vs world Kada sam prošle godine objavio da ću trčati ultru za BELhospice, bilo je i negativnih, a i poneka zlonamerna reakcija. Ne mogu reći da mi ovo nije smetalo, nisam očekivao takve reakcije od trkača. Ja umem da budem vrlo tvrdoglav, ali ono što mi je drago je to što sam na takve stvari naučio da odgovorim na kulturan način i da iskontrolišem neke svoje prvobitne impulse. Pao si, ustani! Jedan od najgorih momenata tokom prošlogodišnjih priprema mi je bio pred poslednji trening pred trku. Prethodnog dana sam doživeo dosta neprijatnih stvari i u nedelu sam na stazu izašao u vrlo lošem raspoloženju. Krenuo sam da trčim, vrteo krugove po Adi, a onda sam samo rekao - E sad je dosta, stani! I stao sam. Nisam završio planirani trening, ali zato nisam ni mučio sebe trčeći, a da pri tom ne uživam. Dao sam sebi vremena da se iskuliram i odstranim sve ono negativno što se nakupilo u meni i samim tim mentalno spremniji i jači ušao u trku sledeće nedelje.

Izazov me pokreće!  Kad sam prošle godine završio ultru, rekao sam – Ok, možda još jedna ultra, ali tek za dve godine. No, eto me opet na stazi 8. marta i to sa još težom trkom. Definitivno sam pomalo lud i osoba koja voli da otkriva sopstvene granice...i potom da ih pregazi ;)