Kroz prozor, sivo nebo samo što nije zgnječilo krovove ispod sebe, a vetar je zvuždukao svoju hladnu pesmu kroz uspavane ulice prvog dana vikenda. Da se razumemo, volim da trčim, ali ima dana kad mi celo telo vrišti da treba da ostanem u kući. Baš takvo je i bilo to subotnje jutro, a u planu je zadnja veća dužina pred ultramaraton koji me čeka i 12 sati trčanja - 40 kilometara, drugi put za kratko vreme, sam samcijat, lišen muzike (da bih prištedeo bateriju na telefonu), prisiljen da se dovijam kuda sve trčati da bih imalo ušarenio tu kilometražu i par dana posle jubilarnog „treća sreća“ pada na stazi pre par dana.
Neću ni da pominjem gomilu nekih drugih muka i problema koji mi se već dosta dugo vrzmaju po glavi. Nevoljno se izvlačim iz kreveta i oblačim u opremu, još nevoljnije izlazim na ulicu.
I krećem.
Bez vode i okrepe sa sobom, bez doručka. Toliko sam ošamućen.
Recimo da prvih par kilometara ide ok, ne idem jakim tempom, ne treba se iscrpeti kao da sam na trci. Prelazim deseti kilometar i tu počinju prve muke.
Vetar se razgoropadio kod Brankovog mosta i to mi značajno otežava disanje.
Obaram tempo još više, prisećam se svog onog treninga u mrtvom modu, ali to znači da ću se još više razvlačiti po stazi, da će kilometri prolaziti još sporije, a naravno, i druge obaveze čekaju tog dana.
Ko će trčati još 30 kilometara?
Počinjem da razmišljam da skratim trening, da u narednim danima nadoknadim to u raspoređenijim dužinama, ali takođe, znam da mi je potrebno da istrčim ovu dužinu...
Guram dalje, pravim krug po Novom Beogradu, nekako pada i 21 kilometar, sad sledi povratak kući sa uzbrdicom kod Gardoša gde sam se onako svojski prosuo na prošlom treningu. Tu usporavam još više, brzina ranjenog puža što bi se reklo, a u glavi mi počinje prava oluja jer krećem da razmišljam o problemima koji su mi se nakalemili. Možda bih sebi trebalo da uručim neku medalju za mazohizam? To je 27. kilometar, još samo 13, dve trećine je gotovo - bodrim sebe.
Prolazim Gardoš, nastavljam ka Galenici, kod Pupinovog mosta me onako oznojanog pošteno produvava vetar, ali dobro, kuća je blizu, a i sunce je krenulo da izbija.
33 kilometra, i to je ok.
Ubaciću dodatni trening da nadoknadim na dužini.
Utrčavam u kuću, pomalo smrznut.
Uzimam par gutljaja kisele vode, skidam sa sebe mokru odeću, presvlačim se. Ako ne sad, a kad? pitam sam sebe dok to radim.
Prisećam se zbog čega sve ovo radim.
I izlazim opet na stazu.
Krećem da trčim nazad ka Gardošu.
Kilometri prolaze, a sa mojih nogu kao da je neko skinuo cementne cipele.
Proveravam bateriju na telefonu, ima sasvim dovoljno da pustim muziku.
Letim po stazi, trčim i brže nego što je pametno.
Okej Dragane, uspori. Ne ide, noge su počele da žive neki svoj život.
Teram sebe da prohodam nekih 100-200 metara kako bih se usporio, ali svaki metar hoda kao da mi posle daje neko dodatno ubrzanje.
I nastavljam dalje.
Pada i maraton.
Još kilometar i dosta, kažem sebi. Dobro, još dva-tri.
Gledam na sat.
Ako ne stanem sad, nema šanse da ću završiti sve drugo što me čeka tog dana. Nevoljno stajem na 45. kilometru.
A baš bi bilo lepo da sam zaokružio na 50...
