Vidim da ljudi očajnički žele da pomognu sebi, otuda toliko samopoći, radionica, seminara, meditacija, polupročitanih knjiga. Možda bi trebalo za početak da pokušamo samo da budemo dobri prema ljudima oko sebe. Ali ono, stvarno dobri. Da slušamo šta pričaju, da se trudimo da pomognemo, da imamo saosećanja i razumevanja. Non-stop slušam ono “radim na sebi”, a niko nikom istinski ne prilazi, nema pružene ruke. Volontiranje je lepo i dobro, ali čini mi se da je i to postala stavka kojom ljudi vole da se hvale ili je samo računaju za CV. Budimo dobri prema ljudima oko sebe. Budimo dobri prema sebi - nemojmo “raditi na sebi”. To je nešto istinski vredno što je od toliko ponavljanja izgubilo svoj značaj. Rad za sebe - i za druge - pomaže lečenju usamljenosti, koju, čini mi se, samopomoć ponekada i produbljuje. Budimo iskreni, i prema sebi i prema drugima, što je često mnogo teže nego što mislimo.
Svesna sam da neke od ovih rečenica takođe zvuče kao mantre ili podsećaju na citate koje smo toliko puta pročitali. Ali to je samo zato što smo te rečenice shvatili zdravo za gotovo i ne razmišljamo više zaista o tome. Razmislimo. Biti dobar, raditi ZA sebe, a ne NA sebi (kao da smo kuća kojoj treba krečenje), i biti iskren.
I ništa od toga nije lako i nikada neće ni biti. Nije u tome ni poenta. Poenta je da živimo. Ponekada je, zaista, samo to potrebno.