Љубитељ датива и инструментала
Миодраг Вуковић, Круг, соба
Ископине, Политика, 10. јул 2021.
Постоје три књиге које набављам кад год их сретнем на бувљаку. Смисао тог збирања дупликата није да их сакријем од других. Напротив: кад год набавим примерак, гледам да га поклоним што пре, по правилу неком новом саговорнику. Прва међу њима је Књига песама млађих југословенских песника, антологија поезије седамдесетих из лектире за осмаке. Затим Поздрави неког, збирка записа малолетника из београдског прихватилишта (1971), најбоља антологија приватне књижевности код нас. Али трећи стални дуплић нарочито ми је прирастао к срцу. То је књига прича Круг, соба Миодрага Вуковића.
Збирка је изашла 1978. у едицији „Пегаз“ Књижевне омладине Србије, где су многи данас познати аутори објавили прве књиге. Хрватски пандан Пегазу била је библиотека „Гораново прољеће“ (Књижевне омладине Хрватске), где су, истина, првенце објављивали само песници. Горанова едиција још постоји и на цени је, као и награда. Књижевна омладина Србије своје је последње вредне наслове објавила почетком деведесетих. Данас, иако на папиру и даље егзистира, увелико је изгубила некадашњи реноме.
„Крхко“ је први епитет који ми пада на памет када се сетим Пегазових књижица. Била су то трошна издања, са дизајном који се из године у годину мењао, остајући минималистички. Омот едиције из 1978. красе крупна љубичаста слова на бледорозе позадини. Испод омота – чиста бела корица, без натписа. А кад год их отворите, колико год биле очуване, имате утисак да се повез већ цепа, да ће вам се на педесетој страници сам распасти у рукама.
Књига-језгро
Првенци су углавном одскочне даске, вежбе испробавања терена који ће се можда већ у следећем наслову напустити. Али дешава се каткад да аутор у првој књизи постигне зенит и да остатак списатељске каријере проведе варирајући поставке које је у њој наговестио. Управо то важи за Круг, собу. То за Вуковића (кога су пријатељи одмила звали Бркица) није била никаква књига-трамболина, већ књига-језгро, или ако тако више волите, магнум опус.
Бркичине приче су у много чему прекретничке, и не само за своје време. Један од главних ауторових адута је дескрипција. Вуковић описује исцрпно, али у тој непрегледности уопште нема свевидећег посматрача, сувопарне педагогије, а камоли хуманистичког искуства, некаквог аутентичнијег додира са стварним предметима. Његов наратор непрекидно разгледа предмете, али отприлике како би то чинила камера: ниједан не добија посебан третман. Вуковићева исцрпност је, схватићемо то након прве стране, неуморна пародија дескрипције. Његова техника инвентара изругивање је сваком језику (књижевном, административном и новинарском) који има амбицију да попише све.
Произвољност Бркичиног описа може да постане и извор хумора када се суоче визуре неколико протагониста. За тајанственог човека из приче „Сјај грудоболних“, милиционар Јанковић посведочиће да је „смеђ, проћелав, дебео, са стакленим оком, које би повремено вадио, бацао у вис, хватао и нудио свим путницима у своме вагону на продају за само десет динара“. Народ ће по граду причати да је човек „висок, плав, хром, те да носи златан крст под вратом“. Али аутор се овде тек залеће: следи још десет описа тајанственог човека међу којима нема ниједне заједничке тачке осим хрпе придева. Дакле, нема човека.
Други моменат који нам је близак данас у Кругу, соби јесте хировитост динамике. Прича заснована на пажљивим детаљима може се на наредној страни завршити једном полуписменом реченицом. У причама је често присутан и сам аутор: у једној и именом и презименом, одређен као „љубитељ датива и инструментала“. Пишчево присуство није никакав гег као код наших постмодерниста, већ (као код Бекета) управо оно за шта се издаје: глас који слушамо читајући и који у сваком тренутку може да одлучи „Више ми се не прича ова прича“.
Да је у своје време имао среће да Круг, собу објави код већег издавача, о Бркици бисмо данас говорили као о Басари, за којег се мора рећи да је много научио од њега. Његове наредне књиге, објављене махом у родној Црној Гори, нису догурале до Круга, собе. До краја живота (2013) Вуковић је остао скрајнути, или ако тако више волите, култни писац за писце, о коме су, осим Албахарија и Басаре, повремено говорили Жарко Радаковић и Божо Копривица, али пре свега пријатељски. Мало ко је озбиљно писао о његовом писању. Тек постхумно, када су изашле изабране приче, Сам међу Ирцима (у Црној Гори 2013, а у Хрватској 2017), враћен је извесни дуг овом истински незаобилазном приповедачу.
Купи па читај
Набавити књигу је лако: купите је, прошетате цегером и одложите на полицу. Међутим, шта би било кад бисте себи наложили да је прочитате кад год набасате на њу?
Свој први дупликат Круга, собе прибавио сам 3. децембра прошле године. На путу за Радио Београд обрео сам се у Теразијском пролазу. Код продавца који форсира скандинавке, у позадини, у кутији за патике, нашла се хрпа старих књига са натписом „50 динара“. Преврћући незаинтересовано и без наде, умало не крикнух кад ми се у рукама нашла светлоружичаста рикна без натписа. Пошто продавцу није промакло моје узбуђење, превентивно промуцах: „И све су педесет динара?“ „За писмене лепо пише“, мирно ће он.
Са књигом под мишком пожурих у радио на разговор са Драганом Ковачевић. Пошто је тема наше приче била бувљак, допустио сам себи да Бркицу изручим из цегера и уживо се похвалим ценом за коју сам га пазарио. Али чим сам се нашао кући, одложио сам све послове, угасио телефон и ритуално се завалио крај пећи над првом, у мојој глави већ „чувеном“ реченицом приче „Аргентински танго“: „Петковић заврши писање потписавши се навијач црно-беле боје“.
Вуковић је у Србији објавио још две књиге, од којих је једна збирка псеудо-вестерн прича Бјут Хил (Б92, 2002), потписана псеудонимом Вирџин Вулф. Док се неки српски издавач не досети да објави његове сабране приче, поменуту књигу, релативно избледеле насловнице, а иначе нетакнуту, можете наћи на Булевару ослобођења, испред Храма. За колико? Обучете ли се довољно неупадљиво, искамчићете је за педесет кинти.