#dezintegracija

[nostalgicandecko]

[cvjetovi-zla]

Moja draga Klemi,

kada bi sve nestalo sa zemlje, a ona jedina ostala na njoj, opet bi imao želju da postojim. Ali kada bi ona nestala, ili kada nas dvoje više ne bi bilo… svet bi postao za mene stranac i to moćan, razoran od kog bih želeo da pobegnem. U ljubavi niko nikoga ne može da povredi, svako od nas je odgovoran za ono što oseća i ne možemo drugog da krivimo za to. Već si iskusila patnju kada si izgubila osobe u koje si bila zaljubljena. Danas sam čvrsto ubeđen da niko nikoga ne gubi, jer niko nikoga ne poseduje. To je istinsko iskustvo slobode: imati najvažniju stvar na svetu i ne posedovati je. Moja draga Klemi, u tvom pismu s Madrasa napisala si, kako sam ti obogatio život- reči meni tako drage. Ne mogu ti opisati koliko si me učinila srećnim. Kada bi u ljubavi moglo biti računa uvek bih ti dugovao. Volim kako ti je zima kada je napolju 30 stepeni. Volim što ti je potrebno sat i po da izabereš koji ćeš sendvič da napraviš. Volim te male bore koje su se pojavile na tvom licu. Volim što posle tvog odlaska na svom duksu mogu da osetim tvoj parfem još satima, danima. Volim što si poslednja osoba koju ću poznati ako poželim da me neko uspava i umiri pred spavanje. I došao sam ne iz usamljenosti, niti zbog Nove godine. Došao sam jer kada shvatite da s nekim želite da podelite sav svoj život do kraja, želite da to bude ovoga časa, odnosno da ne čekate ni tren. Dala si ime mojoj duši. Na tren sam u agoniji, a na tren pun nade. Molim te reci mi da nisam zakasnio, i da su ova dragocena osećanja uzajamna. Nudim ti se opet, pružajući ti svoje srce sada još više nego pre kada si ga zamalo uništila, pre osam i po godina. I nemoj slučajno da kažeš da sam te zaboravio i da mi muškarci zaboravljamo lakše i pre od žena. Volim samo tebe. Tako je oduvek bilo. Ja sam kao i svaki drugi muškarac, čovek sa jednostavnim željama i razmišljanjem koji živi sasvim običan život. Niko mi nije posvetio neki spomenik i verujem da će moje ime biti zaboravljeno ubrzo nakon što napustim ovaj svet. Ali u ovom običnom životu uspeo sam da dobijem poštovanje i ljubav najlepše osobe koja je ikada živela na zemlji koju sam voleo svim srcem, a to mi je bilo dovoljno za ceo jedan život.

[blackkmoonlight]

// dezintegracija //

Pitaš se ko sam zapravo ja

Ne možeš do kraja da me shvatiš

Ne možeš da me uhvatiš u mojim lutanjima

Priznajem: ima nečeg protejskog u meni

Menjam oblike i nikada nisam do kraja tu

I oči mi promene boju

Iz plave u zelenu

Pa opet iz zelene u plavu

Bez ikakvog objašnjenja

Imaju te promene neke svoje zakonitosti

Samo ih ni ja još nisam do kraja shvatila

Mogu samo da nagađam

Možda odslikavaju sva treperenja u meni

Onaj dug put od sreće do tuge

Sa svim onim tananim nijansama između

A možda me zapravo razotkrivaju

Baš kad pomislim da sam bezbedna

Da sam sakrila sve tragove

I da se iz mene ništa ne može pročitati

I kosa mi promeni boju

Ali ta promena bar nije misterija

Iza nje stojim ja i neki moji razlozi

Crvena je bolja ljubavi, pomislim

Pa menjam iz smeđe u crvenu

Nek bude što crvenije

Crveno je boja plamena

A ja želim da slavim život

Pitaš se ko sam zapravo ja

Ne možeš do kraja da me shvatiš

Ne možeš da me uhvatiš u mojim lutanjima

I neprekidnim promenama boja i oblika

Po čemu ćeš me prepoznati?

Zatvori oči i reći ću ti po čemu

Prepoznaćeš me po duši

Sve drugo menjam samo nju da sačuvam

Samo da ona ostane ista

I da uvek voli istim žarom

I zato kada postanem previše neuhvatljiva

I promenim sve boje vrtoglavom brzinom

Seti se šta sam ti rekla

Zažmuri i potraži me u mraku

Videćeš svetlost

To i moja duša tebe traži.

Autorka: Jelena Jovanović

(∆)

[parisko-plava]

" Nikad nisam tako

plakala kao kada sam

pročitala da

moramo da spasimo sebe

jer niko neće doći

nema nikoga koliko god

da mi pomoć čekamo

da nas izvuče iz širokih džempera i

monotnih večernjih rituala

i obuče balsku haljinu

i polije šljokicama

i povede na zabavu

da nam svoja krila

svoje vreme

svoje buduće uspomene

pročita opet preporučenog don kihota

nauči nas kako da kažemo ne

i kako da kažemo hvala

komplimentima

i MARŠ tamo

autoritetima

neće niko doći jer

su neki zauzeti

jurišom na svoje male snove

neki grade čvrste veze

neki karijere

neki svoje mračne faze

neki tamo čekaju nekog

ko će da ih odvede

da plešu

pa nemaju vremena da druge

neke vode na igranku

zato treba izaći

sa samim sobom

utopiti se u masu

u salvu smeha

u žamor

i poći u misiju

i postati heroj nekome i treba mu reći čiiiiiiz da se nasmeje

da ti se sviđa kako priča

da želiš da

zajedno napravite praznik od dana

da želiš

da pročitaš njegovu omiljenu knjigu

i upoznaš

njegove strahove iz detinjstva

njegove tmurnosti

i razloge za sreću

jer spasiti se možeš

jedino ako želiš da se spaseš i ako ti počneš spašavati

ljude koji se

žele spasiti. "

[kataklizma23]

Nisam zakleti pobornik sudbine, ali, u životu sam naučila da "znakovi pored puta postoje". Pitanje je da li ćemo ih uočiti, pročitati i pomiriti se sa njima, ili ćemo plakati zato što ih nismo tako nacrtali. Postoji ona davno izrečena rečenica koje se često setimo kada uradimo, ili nam se desi nešto loše: "Ko zna zašto je to dobro", i opaska nekog tviteraša da onaj ko je to rekao, ko zna zašto je to rekao. Ne mogu da se ne zapitam: Zašto je to dobro? Zašto nije sve ispalo onako kako smo želeli da bude, onako kako smo planirali? Džon Lenon je, ko zna zbog čega, rekao: "Život je ono što nam se dešava dok pravimo planove za život". Znači li to da se treba prepustiti nepoznatoj struji koja nas nosi, ni sama ne znajući koji će je vetar oduvati sutra? Košava ili Monsun? Hoće li nas pogurati napred ili, baš kada to ne očekujemo, ili čak ne želimo, vratiti nazad? U neko poznato vreme i mnogo puta posećeno mesto, poznatoj osobi... Prijatelju koji je obećao da će to zauvek biti, staroj ljubavi koja je obećala da nas neće zaboraviti... Danas imamo 20 godina, a ne 16, što bi možda bilo taman da ne pogrešimo mnogo. Šta je 20 naspram 70? Naravno da smo mladi, ali ne dovoljno da bismo se ponovo zaljubili po prvi put. Danas imamo neke nove ljude za koje nismo verovali da će zameniti stare, a jesu. I da li je to dobro? Ko zna... Možda smo bili suviše mladi da bismo shvatili a sada smo suviše glupi dok izigravamo odrasle i ozbiljne ljude? Zato što smo se izgubili? Dobro je, dobro. Tako treba da bude ili tako mora?

Nekada se ljudi mimoiđu tako malo pre trenutka u kojem bi se sreli. Nekada su sekunde u pitanju, sekunde koje zafale za zagrljaj, za oproštaj... Sekunde koje bi možda ublažile ali ne i potpuno uništile prazninu koju osećamo od kada nas nema. A rekli smo da ćemo uvek biti tu... Da ćemo bez obzira na ljude, koje smo posle naivne dece, postali, zauvek ostati prijatelji. Teško je poverovati u "Voleću te, bez obzira na kilometre, dane, godine i ljude", i demantovati staru narodu "Daleko od očiju, daleko od srca". Teško je poverovati u "volim te" izgovoreno mnogo puta posle ko zna kojeg piva. Šteta... Šteta što nismo mogli da odgovorimo "volim i ja tebe", kao iskren odgovor na iskrenost. Šta se dogodilo pa smo zaboravili svoja obećanja rečena mnogo puta, da ćemo bez obzira na sve, uvek biti prijatelji? Loš tajming valjda i ono da nema ništa gore od toga kada se pravi ljudi pronađu u pogrešno vreme. Zauvek? Nisam znala da to "zauvek" ne podrazumeva i "sve vreme". Od obećanja, ostao je samo štapić na kojima smo ispisali naša imena, kao znak prijateljstva i ljubavi, slike sa maturske večeri i jedna osušena ruža. Mnogo uspomena je ostalo, i ostao je večiti dečak sa očajnim ukusom po pitanju muzike i nečitkim rukopisom. Ali ja bih razumela, kada bi mi ponovo pisao. Čita mi se između redova tvojih poruka, i želim da vreme, poput nacrtanog sata na mojoj levoj ruci tvojom desnom, stane. Da se vrate stare godine, ili bar ožive. "Sve je u životu prolazno, prijatelju.", rekao bi Veliki Getsbi. Ali šta bi na to rekao Petar Pan? Prolazno je samo ono što pustimo. Ja ne želim da budem samo osoba sa slike koja kada se iskopa iz mora starih stvari i istrese od prašine izaziva tek mali smešak. A bila sam sve... Ja neću da budeš samo onaj koji je napisao posvetu "Od srca srcu " na svakoj svesci bilo za pisanje ili crtanje poklonjenoj meni koja izaziva tek po neki uzdah i potvrdu Ficdžeraldovih reči da je sve prolazno. Neću, jer svaki naš susret i čvrst zagrljaj svakog puta kada se posle nekog vremena vidimo, govori da mi prolazni nismo. Neću, jer znam i osećam da i ti znaš i osećaš isto. Ne želim da mi novi ljudi izbrišu stare, jer u tvom srcu ima mesta za sve, a tebe niko nikada neće zbaciti sa trona, jer ti je dugo trebalo da se tu popneš.

[sheerhaned]

možda zvuči kao otrcana fraza

toliko puta

rečena

u različitim kontekstima i sa različitim ciljem

ali

to što neko nije isti kao što je bio pre

nekoliko godina kada ste mogli satima da pričate

i da se savršeno slažu

vaša viđenja

nekih krucijalnih tema za vaš odnos

ali i nekih sporednih, za život nebitnih

a opet bitnih

koji ga boje nekim drugačijim svetlima

apsolutno ne znači da

je ta osoba loša

ili da se promenila na gore

ili da je otkrila svoje pravo lice

ili da je smatrala da

postoje neki bolji saputnici

to znači da

vam putevi ne vode do istog cilja

da su te drugačije staze obličile

i drugačije skovale

te stavove i viđenja

te da više

ne mogu da zajedno čine jedinstveni oblik

i to je sasvim u redu

možda

neće biti u redu nekome ko u sred oluje pomisli da je izabrao pogrešan put te se vrati

putem svojim koraka

na ta mesta

i kod tih osoba

opijen lepim vremenima

sa starih fotografija i

našminkanih sećanja

ali ubrzo će shvatiti da su nedoba na njegovom putu kratkog roka

a da su tamo intenzivna i stalna

i da se zato preselio

i da ga na svojoj ruti čeka još mnoštvo

ljudi

nesrećnih,

mudrih,

zlih,

koristoljubivih

i opasnih

i mnštvo mesta gde će pokupiti uspomene za dalje putovanje

i da zadržavanje i oplakivanje

nad starim

koči sakupljanje novih.

[traceintheinfinity]

reći ćeš da imaš dvadeset sedam godina ja ću ti onda reći da imam dve manje i ti ćeš me pitati koja mi je omiljena boja a ja ću ti odgovoriti da volim onu boju koju semafor reflektuje po baricama noću kad je grad pust i boju neba kada je mesec najpuniji ti ćeš reći da voliš smešu zelene i plave ali da se stidiš da kažeš jer je to najučestaliji odgovor po leksikonskim razgovorima ovog tipa ja ću ti reći da je sve u redu dok ti omiljena hrana nije nekakav italijanski bućkuriš ti ćeš se premišljati i odlučiti za tulumbe ja ću ti onda reći u poverenju da mi nisu ni u top sto tri omiljenih slatkiša jer su mučne i lepljive a ja sam lenja da trčim do lavaboa svaki put kada mi se ponovo jedu a kada ih ima jedu mi se čim operem ruke i završim sa obećanjima sebi da sam potamanila poslednju i da bi oborila ginisa da iko beleži brojčano moju halapljivost ti ćeš reći hahaha ja ću onda bez pitanja odgovoriti kako slatko volim isključivo u kombinaciji sa slanim ti ćeš opet reći hahahaha i pitaćeš me koja je moja najveća tajna ja ću ti napisati da slušam lošu muziku kad sam sama ali ću to izbrisati jer što da crnim sebe pred nekim ko me ni ne zna pa ću reći da sam vrlo iskrena osoba a ni ti nećeš štedeti na rečima dok pišeš odu o svojoj iskrenosti onda ćeš me pitati šta radim kada pozavršavam obaveze ja opet neću napisati da nikad ne završavam obaveze ali ću napisati da oobilazim galerije i slikam ptice ti ćeš reći vau ja ću te pitati šta ti radiš ti ćeš pisati kako ti obaveze na poslu ne daju ni da jedeš ali voliš da gledaš takođe nečije apstraktne žvrljotine ja ću coktati nad tvojom lošom organizacijom i reći ću da ne želim da doprinosim njoj i da mi je drago što smo se upoznali i ti ćeš reći kako je i tebi isto drago i da se strašno nadaš da ćeš me sretati po tim umetničkim izletima koje smo oboje naveli kao hobije i ja ću se odjaviti i smejati jer je prava istina da se nećemo sretati na mestima koja kao volimo da posećujemo jer oboje lažemo da smo tamo redovni gosti niti da smo se upoznali dok smo pisali i da je jedina istina u svemu što smo pisali to što nam je baš drago što smo pričali.

Dezintegracija

[green--heart]

Skrivam oči od tebe Da te suzama ne uplašim Pomisao da sam izgubljeno dijete Možda bi te na tren zaustavila Ispred mojih koraka Možda bi pomislio da si mi potreban Jer nikoga nemam I da ne mogu sama Da se izborim sa svojim strahovima Možda bi se duže zadržao U mojoj blizini Stavio mi ruke na lice I pričao dugo Neke lijepe riječi I sa par osmijeha otjerao I zadnju suzu od mene A šta onda? Kada mi oči presuše? Pomislićeš da nisam tužna više I da slobodno možeš da odšetaš Provučeš se kroz moje ruke Mahneš mi i poželiš sreću I neke jače zagrljaje Neke značajnije priče Neke dodire što tvojima ne liče One koji ostaju One koji ne moraju da se pamte One koje ne tražiš u sjećanju A ne znaš da Kada okreneš leđa Suze ce krenuti opet Ovaj put razornije Da ruše sve pred sobom I ovu dušu koju sam ti dala I ovo srce koje za tebe kuca I ovu mladost koju za sobom ostavih I beznačajne riječi I beznačajnu tišinu I beznačajni osmijeh Zadnji put se smijem Dok bolni odjek presijeca Tišinu koju si rasuo po meni I posljednje tvoje riječi o sreći Smještaju se pored svih Propalih i neispunjenih obećanja Da zajedno sa željama Otplešu u besmisao nadanje

Jana, Dezintegracija