Felinijevo prikazivanje prostora u filmu Roma (1972)
Felini je u filmu Roma, u svojevrsnom postmodernom kolažu, prikazao Rim kao grad-predstavu koja se razvija pred mladim studentom, najverovatnije pred njim samim.
Od samog početka, prisustvujemo kolopletu scena koje kao da su zamišljene sa ciljem da zabave slučajnog prolaznika/posmatrača, a u stvari, one mu ukazuju na to da nije došao u grad sa starih gravira, u centar antičkog sveta, u grad kamenih trgova i palata, već u grad kojim gospodare ljudi. Brojni, bučni, hedonisti...
Felini predstavlja različite delove Rima, od uskih ulica sa karakterističnim lokalima, na čijim kolovozima se igraju deca, do autoputa koji opasuje grad, i od papine palate, do skromnog radničkog stana u kome naš junak odseda.
Radi se svakako o gradu velikih kontrasta. S jedne strane, tu je centar crkve i svetosti zapadnog sveta, a istovremeno grad noćnog života i bluda, pred kojim ni sam papa ne ostaje ravnodušan. Grad takoreći ozvaničenog nemorala, koji taj svoj nemoral od sebe skriva kriveći za njega mlade željne pravednijeg društva.
Hipici koji koriste fontane i trgove iz doba antike kao kupališta i mesta za odmor samo su ultimativne krajnosti jednog opšteg mesta u Rimu ovog doba,a to je da njegovi građani ne posmatraju svoj grad kao muzej, već kao mesto njihovog života. Ovo je i primer toga kako bi građani trebalo da koriste svoje gradove. Slobodno i bez strahopoštovanja. Svakako možda i suviše anarhistički pristup, ali primamljiv kao alternativa trendu vladavine automobila koju je i Felini obradio u nekoliko scena, ponovo potencirajući napetu ambivalentnost Grada.
Na jednom mestu u filmu, čuveni pisac objašnjava zašto baš tu živi, i kaže da mu se čini da je Rim najbolje mesto za iščekivanje smaka sveta. Felinijeva ROMA upravo i deluje kao mesto sveta na ivici, mesto gde su se sve njegove protivurečnosti skupile, sukobile, a onda nastavile zajedno da igraju neku, donekle poznatu, ali opet čudnu igru.