Ranoustajanje
Gledamo se Uz jutarnju kafu.
Ti i ja.
Rukom pisan podsetnik na papiru kremaste boje.
U restoranu neobične kuhinje, lupkanje sudova dok se sprema večera, ruke prebačene preko susedne stolice, prijanja tvoj osmeh uz moje lice, toplo, U jednom davnom, najlepšem komplimentu koji je mlada devojka, još nesvesna jačine svojih osećanja, dobila od dvogodišnjeg dečaka: - Ti si dečak. Ali, ja sam devojčica.. U svojoj omiljenoj mornarskoj majici. - Ne, ti si dečak. Ličiti na tebe.
Stih, božanski, koji se zapravo ne čita, nego te preleće, dodiruje krilima, uvlači kao slasni miris u nozdrve, rezonira čulima i krvotokom,
I note tvoje, koje kao perje, koje se kao zlatne kapi raspršuju u vazduhu (i kao pahulje koje uzleću), i padaju mi na kosu, ramena. U muzici, koja me kao najmekši džemper ušuška u svevreme. Iznutra. (Pa spolja izgleda kao moja energija).
Jedna romantična posveta na fotografiji, na kojoj se vidi kako sneg promiče, pada na beretku i trepavice elegantne dame, pale se prva svetla (skriveni kandelabr rasipa svoj sjaj), predbožićno ukrašenog grada i u pozadini nečujno prolaze tramvaji.
Zvuci tvoje pesme u prostoru, šire se njime i svime u njemu i potvrđuju (njeno) postojanje.
