#liberalizam

[zvoneradikalni]

„Taj naš liberalizam“ - REPLY

„Taj naš liberalizam“ – REPLY

U ovom postu, Zvone Radikalni u gostima kod kolege blogera tragicnamisao. A povod je njegov post „Taj naš liberalizam“Detaljno ćemo ga secirati :-). (sav bold dalje by Z.R.)Pa da krenemo: U tzv. totalitarnim režimima svatko je znao tko je zapravo njegov protivnik. U fašizmu je to bio rasni, a u komunizmu klasni neprijatelj. Isto tako, svaki inteligentniji građanin u nekadašnjim socijalističkim…

View On WordPress

[zvoneradikalni]

Evo fajta :-))))

Dakle, Zvone Radikalni je službeno proglašen „političkim analitičarem“ na blog.hr servisu :-))))). Doduše, prijelazak s Cool liste na listu blogova koji se bave Izborima 2007 će vjerojatno uzrokovati određeni pad posjećenosti :-(, ali ruku na srce sljedećih 30-ak dana će se ovdje tako i tako pričati (uglavnom) o politici (a tako je većinom bilo i prethodnih godinu i par mjeseci) pa je to u neku…

View On WordPress

[schizopunkt]

Либерализам и фашизам: партнери у злочину

„Интелектуалци бацају копрену преко диктаторског карактера буржоаске демократије посебно тако што представљају демократију као апсолутну супротност фашизму, а не као само још једну њену природну фазу у којој се буржоаска диктатура открива у отворенијем облику.“

– Бертолд Брехт (Bertolt Brecht)

Пише: Габријел Рокхил (Gabriel Rockhill) Превод: Сабо Таби

Често чујем да је либерализам брана фашизму. Да он представља одбрану владавине права и демократије насупрот ненормалним, злонамерним демагозима који зарад личне користи намеравају да униште савршено добар систем. Ова привидна супротстављеност дубоко је укорењена у савремене такозване западне либералне демократије посредством њиховог заједничког мита о пореклу. Као што свако дете које иде у школу у САД научи, на пример, да је либерализам победио фашизам у Другом светском рату, узвратио ударац нацистичкој звери да би успоставио нов међународни поредак који је – упркос свим његовим потенцијалним манама и неделима – изграђен на кључним демократским принципима који су противни фашизму.

Овакво формулисање односа између либерализма и фашизма не само да их представља као потпуне супротности, већ такође одређује саму суштину борбе против фашизма као борбу за либерализам. Чинећи то, оно измишља идеолошки лажни антагонизам. Јер оно што је заједничко фашизму и либерализму је њихова вечита посвећеност капиталистичком светском поретку. Иако један преферира сомотску рукавицу хегемонистичке и консензуалне владавине, а други се пре ослања на гвоздену песницу репресивног насиља, оба имају намеру да одржавају и развијају капиталистичке друштвене односе и током модерне историје на томе су радили заједно. Шта овај привидни сукоб прикрива – и у томе је његова права идеолошка моћ – је да стварна, темељна линија раздвајања не лежи између два различита начина капиталистичког управљања, већ између капиталиста и антикапиталиста. Дуготрајна психолошка ратна кампања која је вођена под обмањујућим барјаком „тоталитаризма“ учинила је много да још више прикрије ову линију разграничења лажнопредстављајући комунизам као облик фашизма. Као што су Доменико Лосурдо (Domenico Losurdo) и други објаснили са великом историјском прецизношћу и бројним детаљима, ово је чиста идеолошка баљезгарија.

С обзиром на начинена који текућа политичка расправа о фашизму тежи ка томе да буде формулисана у односу на наводни либерални отпор, тешко да може бити пречег задатка од скрупулозног преиспитивања историјског учинка реално постојећег либерализма и фашизма. Као што ћемо видети у овом кратком прегледу, далеко од тога да су непријатељи, они су били – понекад суптилни, понекад отворени – партнери у капиталистичком злочину. Зарад дискусије и концизности, ја ћу се овде првенствено усредсредити на комбиновани приказ неконтроверзних случајева Италије и Немачке. Ипак, вреди рећи на почетку да су нацистичка расна полицијска држава и колонијално дивљање – које је далеко превазилазило могућности Италије – моделованипо узору на Сједињене Државе.

Суделовање либерала у успону европског фашизма

Изузетно је важно то што се западноевропски фашизам појавио унутар парламентарних демократија а не тако што их је покорио извана. Фашисти су дошли на власт у Италији у тренутку тешке политичке и економске кризе која је уследила након Другог светског рата, а потом и велике депресије. То је такође било време у ком је свет био под утиском успешне антикапиталистичке револуције у СССР. Мусолини (Mussolini), који се брусио радећи за „Ем-ај фајв“ (MI5) на разбијању италијанског мировног покрета током Првог светског рата, касније је подржан од стране великих индустријских капиталиста и банкара због свог антирадничког, про-капиталистичког политичког усмерења. Његова тактика је био рад унутар парламентарног система, мобилисање финансијски моћних присталица који ће плаћати скупе пропагандне кампање док су његови црнокошуљаши безобзирно разбијали штрајкове и радничке организације. У октобру 1922, магнати Конфедерације индустрије и водећи челници банака обезбедили су му неопходне милионе за Марш на Рим који је био спектакуларно показивање силе. Ипак, он није преузео власт. Уместо тога, као што је Даниел Герен (Daniel Guérin) објаснио у својој мајсторској студији „Фашизам и велики бизнис“, Мусолинија је 29. октобра позвао краљ и, сходно парламентарним нормама, поверио му састављање кабинета. Капиталистичка држава се предала без борбе, али Мусолини је намеравао да формира апсолутну већину у парламенту уз помоћ либерала. Они су у јулу 1923. подржали његов нови изборни закон и потом направили заједничку листу са фашистима за изборе 6. априла 1924. Фашисти, који су имали само 35 посланика, уз помоћ либерала су добили још 286.

Нацисти су дошли на власт готово на исти начин, радећи унутар парламентарног система улагујући се стицали су наклоност великих индустријских магната и банкара. Потоњи су обезбедили финансијску подршку неопходну за раст нацистичке партије и на крају су обезбедили победу на изборима септембра 1930. Хитлер ће касније говорити о претходним искуствима, у говору 19. октобра 1935, шта је значило имати материјалне ресурсе неопходне за обезбеђивање личих аутомобила за 1.000 нацистичких оратора, који су могли да одрже око 100.000 јавних скупова током године. На децембарским изборима 1932, вође социјалдемократа, који били екстремна левица у односу на тадашње либерале али су са њима делили реформистичку агенду, одбили су да у последњем тренутку оснују коалицију са комунистима против нацизма. „Као и у многим другим земљама прошлим и будућим, тако и у Немачкој“, пише Мајкл Паренти (Michael Parenti), „социјалдемократе ће пре ући у савез са реакционарном десницом него да се боре за исту ствар заједно са црвенима“. Пре избора, кандидат Комунистичке партије Ернст Таленман (Ernst Thaelmann) је сматрао да је глас за конзервативца фелдмаршала фон Хинденбурга (von Hindenburg) исто што и глас за Хитлера (Hitler) и за рат. Свега неколико недеља након што је Хинденбург изабран, он је позвао Хитлера да постане канцелар.

Фашизам је у оба случаја дошао на власт путем буржоаске парламентарне демократије, у којој је крупни капитал финансирао кандидате који ће слушати његове наредбе док истовремено буде стварао популистички спектакл – лажну револуцију – који је уприличавао или сугерисао масовну привлачност. Његово освајање моћи одиграло се у оквиру овог правног и уставног оквира, који је обезбедио свој привидни легитимитет на домаћем фронту, као и у међународној заједници буржоаских демократија. Лав Троцки (Лев Троцкий) је ово савршено разумео и са изузетном проницљивошћу је дијагностиковао оно што се тада дешавало:

Резултати су на домак руке: буржоаска демократија се легално трансформише, мирно, у фашистичку диктатуру. Тајна је прилично једноставна: буржоаска демократија и фашистичка диктатура су инструменти једне те исте класе, експлоататора. Потпуно је немогуће спречити замену једног инструмента другим позивањем на Устав, Врховни суду у Лајпцигу, нове изборе, итд. Оно што је неопходно је мобилизација револуционарних снага пролетаријата. Уставни фетишизам највише помаже фашизму.

Међутим, пошто је осигурао своју власт, фашизам је показао своје ауторитарно лице, трансформисавши се у оно што је Троцки назвао војно-бирократском диктатуром бонапартистичког типа. Он је непоколебљиво кренуо – прилично другачијим темпом у Италији него у Немачкој – да обави задатак за који је ангажован и сломи организовану радничку класу, избрише опозиционе партије, уништи независне публикације, забрани изборе, оптужује и елиминише расно одређене подкласе, приватизовање јавних добара, покретање пројеката колонијалне експанзије и улаже велика средства у ратну економију што користи његовим присталицама из индустрије. Успостављањем директне диктатуре крупног капитала, он је чак уништио неке више плебејске и популистичке елементе у сопственим редовима, док је ломио многе збуњене либерале под незаустављивим налетом репресивног класног рата.

Није само у Италији и Немачкој буржоаска демократија дозволила успон фашизма. То важи и на међународном нивоу. Капиталистичке државе су одбиле да формирају антифашистичку коалицију са СССР, земљом коју је њих четрнаест напало и окупирало од 1918. до 1920. у неуспешном покушају да униште прву радничку републику на свету. Током Шпанског грађанског рата, који су историчари попут Ерика Хобсбаума (Eric Hobsbawm) окарактерисали као минијатурну верзију великог рата до ког је дошло срединомвека између фашизма и комунизма, западне либералне демократије нису званично подржавалелево оријентисану владу која је изабрана. Уместо тога, они су мирно стајали по страни док су силе осовине пружале огромну подршку генералу Франциску Франку (Francisco Franco) док је надгледао војни coup d’état. Пуно се тога да закључити из тога што је Франко, самозвани фашиста који се често изоставља у разматрањима европског фашизма, са изузетном луцидношћу разумео зашто би се епифеноменалне карактеристике фашизма значајно разликовале на основу прецизног стицаја околности: „Фашизам, пошто се користи та реч, фашизам има, гдегод да се манифестује, особине које се онолико разликују колико су различите земље и национални темпераменти.“ СССР је притекао у помоћ републиканцима који су се борили против фашизма у Шпанији, шаљући и војнике и потрепштине. Франко ће касније вратити услугу, такорећи, слањем добровољачких војних снага да се заједно са нацистима боре против безбожничког комунизма. Франко ће такође, наравно, постати један од великих послератних савезника Сједињених Држава у њиховојборби против Црвене опасности (Red Menace).

1934. Уједињено Краљевство, Француска и Италија потписале су Минхенски споразум, у ком се слажу да дозволе Хитлеру да нападне и колонизује Судете у Чехословачкој. „Потпуна невољност западних влада да уђу у стварне преговоре са црвеном државом“, писао је Ерик Хобсбаум, „чак и 1938-39. када ургентност склапања анти-хитлеровског савеза више нико није порицао, врло је очигледна. Збиља, срах да ће бити остављени да се сами сукобе са Хитлером био је оно што је на крају навело Стаљина (Сталин), који је од 1934. био непоколебљиви поборник савеза са западом против њега, на потписивање пакта Стаљин-Рибентроп (Ribbentrop) августа 1939, којим се надао да ће сачувати СССР од рата.“ Овај пакт о ненападању је онда лажноприказан у западним медијима као непорециви доказда су нацисти и комунисти на неки начин били савезници.

Међународни капитализам и фашизам

Нису само велики индустријалци и банкари, као и земљопоседници, у Италији и Немачкој подржавали и профитирали од фашистичког доласка на власт. То подједнако важи и за многе велике корпорације и банке чије седишта су била у западним буржоаским демократијама. Хенри Форд (Henry Ford) је можда био најозлоглашенији пример од како је 1938. добио Велики крст Врховног реда немачког орла, што је билонајвеће признање које се може дати некоме ко није Немац (претходно га је исте године добио Мусолини). Форд не само да је слао огромни новац у Нацистичку странку, већ ју је снабдео и великим делом антисемитистичке и антибољшевичке идеологије. Фордово убеђење да је „комунизам био потпуно јеврејска творевина“, да цитирам Џејмса (James) и Сузен Пул (Suzanne Pool), делио је са Хитлером, и неки су сугерисали да је потоњи био толико идеолошки близак Форду да су одређени делови из „Мајн кампфа“ (Mein Kampf) директно били копирани из Фордове антисемитистичке публикације „Интернационални Јевреј“ (The International Jew).

„Форд“ није био једина америчка компанија која је инвестирала у Немачку, и многе друге банке, фирме и инвеститори из САД пуно су профитирали од аријанизације (истеривања Јевреја из пословног живота и присилног трансфера њихове имовине у „аријевске“ руке), као и програма поновног наоружавања Немаца. Судећи по мајсторској студији Кристофера Симпсона (Christopher Simpson), „шест кључних америчких компанија – „Интернешнал харвестер“ (International Harvester), „Форд“, „Џенерал моротс“ (General Motors), „Стандард Оил“ (Standard Oil) из Њу Џерзија, и „Дупонт“ (du Pont) – биле су дубоко уплетене у производњу немачког оружја“. У ствари, америчко инвестирање у Немачку нагло је порасло након што је Хитлер дошао на власт. „Извештај министарства трговине показује“, пише Симпсон, „да је улагање САД у Немачку порасло за неких 48,5 посто између 1929. и 1940, а да је нагло опало свуда другде по континенталној Европи.“ Немачке испоставе америчких компанија попут „Форда“ и „Џенерал моторса“, као и неколико нафтних компанија, обилато су користиле присилни рад у концентрационим логорима. Бухенвалд (Buchenwald) је, на пример, обезбеђивао радну снагу из концентрационог логора за огромну фабрику „Џенерал моторса“ у Руселсхајму, као и за „Фордову“ фабрику камиона у Келну, и „Фордове“ немачке пословође су обилато користиле ратне заробљенике за рад у ратној производњи (што је ратни злочин по Женевској конвенцији).

Џон Фостер Далес (John Foster Dulles) и Ален Далес (Allen Dulles), који ће касније понаособ постати државни секретарии челници ЦИА, руководили су „Саливаном и Кромвелом“ (Sullivan & Cromwell), за коју неки сматрају да је тада била највећа адвокатска канцеларија на Волстриту. Они су играли важну улогу у надгледању, саветовању и управљању глобалним улагањем у Немачку, која је постала једно од најважнијих међународних тржишта – посебно за америчке инвеститоре – током друге половине 1920-их. „Саливен и Кромвел“ су радили са скоро свим великим америчким банкама, и они су надгледали инвестиције у Немачку које су износиле више од милијарду долара. Они су такође радили са десетинама компанија и влада из целог света, али Џон Фостер Далес је, судећи по Симпсону, „јасно истицао пројекте за Немачку, за војну хунту у Пољској и за Мусолинијеву фашистичку државу у Италији.“ У послератном периоду, Ален Далес је неуморно радио на заштити својих пословних партнера и био је изузетно успешан у обезбеђивању њихове имовине као и у помагању њиховог избегавања кривичног гоњења.

Док се већина либералних приказа фашизма усредсређују на његово политичко позориште и епифеноменалне ексцентричности, те на тај начин избегавају системску и радикалну анализу, суштински је важно уочити да акоје либерализам допустио раст европског фашизма, капитализам је био тај који је подстицао његов раст.

Ко је поразио фашизам?

Не изненађује да су буржоаске демократије запада биле изразито споре у отварању западног фронта, допуштајући да свом некадашњем непријатељу, СССР, про-капиталистичка нацистичка ратна машинерија (која је добила велики новац од белих Руса) пушта крв. У ствари, дан након што је Нацистичка Немачка напала Совјетски Савез, Хари Труман (Harry Truman) је изричито изјавио: „Ако видимо да Немачка побеђује, ми треба да помогнемо Русији, а ако Русија побеђује, ми треба да помогнемо Немачкој и тако ћемо их пустити да се убијају што је могуће више, иако ни под којим околностима не желим да видим Хитлера као победника.“ Након што су САД ушле у рат, моћни званичници попут Алена Далеса су радили иза кулиса покушавајући да посредују у склапању мировног споразума са Немачком који би дозволио нацистима да усмере сву своју пажњу на уништењеСССР.

Широко распрострањена идеја, барем у САД, да је у Другом светском рату либерализам на крају поразио фашизам, захваљујући првенствено интервенисању САД у рат, је неоснована измишљотина. Као што су Питер Кузник (Peter Kuznick), Макс Блументал (Max Blumenthal) и Бен Нортон (Ben Norton) подсетили слушаоце у недавној вођеном разговору, 80% нациста који су погинули у рату су убијени на источном фронту са СССР, на који је Немачка послала 200 дивизија (за разлику од само 10 на западу). 27 милиона Совјета је дало своје животе борећи се против фашизма, док је 400.000 америчких војника погинуло у рату (што је од прилике 1,5% од броја погинулих Совјета). Црвена армија је, пре свега, та која је поразила фашизам у Другом светском рату, и комунизам – а не либерализам – је последњи бедем против фашизма. Историјска лекција би требало да је јасна: не може се стварно бити антифашиста а да се не буде антикапиталиста.

Идеологија лажних антагонизама

Идеолошка конструкција лажних антагонизама, у случају либерализма и фашизма, служи вишеструким сврхама:

успоставља примарни фронт борбе као онај између ривалских позиција унутар капиталистичког табора;

каналише народну енергију у борбу за најбоље методе за одржавање капиталистичког поретка уместо његовог укидања;

брише праве демаркационе линије глобалне класне борбе;

покушава да просто склони са дневног реда комунистичку опцију (потпуно је уклањајући из поља борбе, или је лажно представљајући као облик „тоталитаризма“.

Попут спортских дешавања, која су веома важни идеолошки ритуали у савременом свету, логика лажних антагонизама појачава и пренадувава све идиосинкратичке разлике и личне ривалитете између два супротстављена тима до те мере да избезумљени навијачи заборављају да на послетку они играју исту игру.

У реакционарној политичкој култури САД, која је покушала да редефинише левицу као либералну, најважније је схватити да је примарна супротстављеност која је структурисала, и наставља да организује, савремени свет она између капитализма – који је наметнут и одржаван путем либералне идеологије и институција, као и фашистичком репресијом, зависно од времена, места и популације о којој се ради – и социјализма. Замењивањем ове супротстављености оном између либерализма и фашизма, идеологија лажних антагонизама има за циљ да борбу века претвори у капиталистички спектакл уместо у комунистичку револуцију.

14. октобар 2020. „Каунерпанч“ (Counterpunch) https://www.counterpunch.org/2020/10/14/liberalism-and-fascism-partners-in-crime/ Liberalism and Fascism: Partners in Crime

Габриел Рокхил (Gabriel Rockhill) је француско-амерички филозоф, културни критичар и активиста. Он је оснивач и директор „Радионице за критичку теорију“ (Critical Theory Workshop) и професор филозофије на Универзитету Виљанова (Villanova). Међу његовим књигама су: Counter-History of the Present: Untimely Interrogations into Globalization, Technology, Democracy (2017), Interventions in Contemporary Thought: History, Politics, Aesthetics (2016), Radical History & the Politics of Art (2014) и Logique de l’histoire (2010). Поред овог академског рада, он је активно учествовао у ванакадемским активностима у уметничким и активистичким световима, а такође редовно доприноси јавним интелектуалним расправама. Пратите га на „Твитеру“: @GabrielRockhill

[kapitalizam]

Posadimo klicu slobode

Još jedna u nizu adresa, nizu blogova.

Ovaj ima i nešto što ga odvaja od mora sličnih - taj omraženi pojam "KAPITALIZAM", noćna mora svakog radnog poštenog čovjeka odraslog u marksističkom duhu i u vremenu kada je sve bilo drugačije. Vremenu u kojem nije bilo tajkuna i raznoraznih profitera koji su stekli imovinu u ratu i poslije rata, političara koji sada igraju golf gdje su prije dvadesetak godina čuvali ovce (hvala Karajliću na ovoj misli) i gdje su svi bili jednaki pod jednim i jedinim drugom Starim. 

KAPITALIZAM je u glavi našeg prosječnog čovjeka sve ovo i mnogo više. KAPITALIZAM je uzrok i posljedica svega negativnog što nam se dešavalo i dešava. KAPITALIZAM je svaki ispaljen metak u bratstvo i jedinstvo. KAPITALIZAM je mrski zapad, strani faktor koji nas je zavadio i razvalio onakvu državu. KAPITALIZAM je sirotinja i bijeda, sistem u kojem vlasnici krupnog kapitala tu sirotinju i bijedu izrabljuju do krajnjih granica.

Ako se slažete sa prethodno nabrojanim, odlično! Ovo je pravo mjesto za vas jer...

Od danas razbijamo mitove, laži i iluzije. Vrijeme je za nešto novo (?!) nakon sedamdeset godina "vladavine proletarijata". Vrijeme je da pokrenemo priču o slobodnom tržištu, preduzetništvu, vladavini prava i pojedincu. Vrijeme je za preokret.

Dobrodošli na MOĆ KAPITALIZMA. 

[mindreadingsblog]

Medijski, godina na izmaku Rusima je počela objavom predsednika Vladimira Putina da se razvodi. Završava se obelodanjivanjem njegovih ambicija da stane na čelo „Konzervativne internacionale“, rastućeg globalnog pokreta za očuvanje tradicionalnih vrednosti, u prvom redu – porodice.

Putinovo nedavno Godišnje obraćanje o stanju nacije, suštinski, traktat o superiornosti ruskih „tradicionalnih vrednosti“ naspram zapadnog „bespolnog i jalovog“ liberalizma, usledilo je samo nekoliko dana pošto je Centar za strateške komunikacije, moskovski think tank blizak Kremlju, predstavio dokument pod naslovom: „Putin: novi vođa globalnog konzervativizma“.

Autori ove analize – svojevrsnog preseka globalnog ideološkog trenutka – ocenjuju da većina ljudi, širom sveta, „čezne za stabilnošću i sigurnošću“, „daje prednost tradicionalnim porodičnim vrednostima nad feminizmom i gej pravima“, „preferira nacionalnu državu umesto multikulturalnog melting pot-a“. To su, kaže se, vrednosti koje štiti i za koje se zalaže ruski predsednik, što ga svrstava uz „svetsku većinu“ i čini idealnim kandidatom za zaštitno lice „svetskog konzervativizma“.

Mada o Putinu i Kremlju nema visoko mišljenje, Patrik Bjukenen (Patrick Buchanan), jedan od najpoznatijih američkih konzervativnih komentatora, smatra da ruski predsednik ovog puta zaista govori „u ime većine čovečanstva“ i „vidi budućnost jasnije od Amerikanaca, zaglavljenih u hladnoratovskoj paradigmi“. Ta budućnost, odnosno 21. vek, mogla bi, piše Bjukenen, biti obeležena „borbom konzervativaca i tradicionalista protiv militantnog sekularizma multikulturalne i transnacionalne elite“.

Zašto konzervativcima smetaju multikulturalnost, transnacionalnost, sekularizam, feminizam, netradicionalna porodica…?

nastavi čitanje

[mindreadingsblog]

I nemojte imati iluzija da će se stvar završiti sa Kosovom, briselskom kapitulacijom i njenom “implementacijom”. Tražiće vam non-stop više. (…) Kada jednom popustite, kada lavina jednom krene, kada džemper počne da se para, a suverenitet rasipa, taj proces nema kraja. (…) Ali kada se jednom prepustite vrtlogu koji vas vuče na dno, teško je, a verovatno i nemoguće posle isplivati na obalu ili se dokopati čvrstog tla ispod nogu.

Ovako Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli, vidi stanje u Srbiji nakon potpisivanja Briselskog sporazuma. Štaviše, u tekstu “Kada se jednom propustite vrtlogu” (Politika, 28. Maj), sugeriše da već ima indicija da je ovako sumorna prognoza tačna:

Već se čuju tihi glasovi iz Bujanovca, Preševa i nekih mađarskih stranaka u Vojvodini. Sve što, eventualno, danas bude iskamčeno za “zajednicu srpskih opština” na Kosovu, sutra će biti traženo i moraće biti dato albanskoj, mađarskoj, bošnjačkoj i ko zna kojoj drugoj manjini u Srbiji. I niko se neće obazirati na to što su kosovski Srbi, prethodno, od svoje sopstvene vlasti naterani da žive u tuđoj državi.

Vukadinović sofisticiranijim rečnikom govori ono što njegovi siroviji istomišljenici ponavljaju već godinama. Otprilike, da se “komadanje Srbije” neće završiti nezavisnošću Kosova, tj. da će nakon njega istim putem krenuti Vojvodina, Sandžak i Preševska dolina, ostavljajući Srbiju u granicama mitskog “Beogradskog pašaluka”.

Ako se sećate perioda neposredno pred potpisivanje Briselskog sporazuma, njega su ovdašnji pregovarači, predstavnici desnog spektra politike scene, analitičari i novinari nazivali “sudbonosnim” za Srbiju. Aleksandar Vučić, vicepremijer i šef srpskog pregovaračkog tima u Briselu, govorio je o poslednja dva dana pred isticanje roka za Sporazum kao o “paklenih 48 sati”. Sporazum je potpisan, a najgore što smo od tada o njemu čuli od Vučića i ostalih predstavnika establišmenta otprilike glasi: Srbija je morala da prihvati realnost.

Kako primećuje i sam Vukadinović, rezultati lokalnih izbora, koji su nakon zaključenja briselskih pregovora održani u nekoliko gradova i opština u Srbiji, pokazali su da Sporazum nije narušio podršku aktuelnoj vlasti. Mada je reč o ogorčenim protivnicima bilo kakvog dogovora s predstavnicima Prištine, pa još posredstvom omraženog Brisela, sukob s Beogradom i neuspeh u pokušaju da se potpisivanje Briselskog sporazuma barem prolongira, izgleda, nisu oslabili ni lokalne srpske vlasti na severu Kosova. Naizgled paradoksalno, oštrica napada od strane Srpske pravoslavne crkve i ekstremne desnice, za sada posredno, postepeno se s vlasti preusmerava na “arhetipske neprijatelje”: zagovornike politika levo od centra, nevladin sektor i liberalne medije. Vlasti se, naime, spočitava da je preuzela politiku “osvedočenih izdajnika i neprijatelja Srbije”, a njima, “izdajnicima”, da su konačno dobili ono što su oduvek priželjkivali.

Može li desiti da vlast praktično učvrsti svoju poziciju na sporazumu koji jeste priznanje suvereniteta Prištine, a da glavna politička žrtva njegovog potpisivanja, neretko karakterisana kao “veleizdaja”, “prodaja Kosova”, “kapitulacija”, bude tzv. Druga Srbija, građanska alternativa koja već neko vreme diše uz pomoć respiratora? Kome ide u prilog indukovanje panike da će zemlja u kojoj živimo nastaviti da se rastače?

nastavi čitanje

[mindreadingsblog]

Među kolegama je poznata kao “brbljiva Jeca”. Na njenom radnom stolu vlada kreativni haos u kojem samo ona ume da se snađe. Opušta se uz jazzy, funky ritam i čita sve što joj padne šaka, mada se uvek vraća antologiji feminističke poezije.

Na istom spratu, nalazi se kancelarija “pouzdanog Miloša”. Niko se ne seća da je ikada zakasnio na posao ili tražio odlaganje roka za završetak nekog posla. Predmeti na njegovom radnom stolu poređani su pod konac. Miloš sluša isključivo “provereno dobre stvari”, čita klasike, tako se i odeva. Zapravo, mogao bi biti i “klasični Miloš”.

Kakvog su Jeca i Miloš političkog opredeljenja?

nastavi čitanje

[mindreadingsblog]

Evo jednostavne definicije ideologije: Skup stavova ili uverenja o tome kako treba urediti društvo i načina na koje je to moguće postići.

Evo osnovnog ideološkog pitanja: Da li treba sačuvati postojeći poredak ili ga treba menjati?

Počev od Marksa, teoretičari društva i politike polazili su od pretpostavke da se ideološki opredeljujemo u skladu sa sopstvenim interesima: bogati i moćni hoće da sačuvaju, odnosno konzerviraju postojeće stanje; seljaci i radnici hoće da ga menjaju. Doduše, klasični marksizam je tvrdio da bi niži društveni slojevi težili promeni poretka ukoliko bi bili dovoljno osvešćeni da ispravno sagledaju svoj položaj i interese.

I dok je klasni položaj nekada zaista bio dobar pokazatelj političkog ili ideološkog opredeljenja, moderno doba pokidalo je tu vezu. I bogatih i siromašnih ima i na levom i na desnom kraku ideološkog spektra: evropsku i severnoameričku konzervativnu desnicu čine klasični industrijalci i ruralna sirotinja, dok se za leve ideologije opredeljuju milijarderi nastali u sferi novih tehnologija (softver, internet i biotehnologije) i gradska sirotinja. Rečju, lični interes nije dobar indikator političkog opredeljenja.

nastavi čitanje