Fašizma u Srbiji nema, i nije ga nikad ni bilo
Eto morao sam, nemojte da mi zamerite. Nije se moglo više, ko bude shvatio, razumeće... ili obrnuto.
Od pre deset, možda više manje dana digla se državna kuka i vladajuća motika, a posebno medijski nož u obliku stotina tekstova koji su nas uveravali kako je najstrašnije da baš sad – kad branimo Kosovo od Šiptarskog Nakota – moramo da se bavimo fašizmom. A svako, je l’ da, zna da fašizma u Srbiji nema i nije ga nikad ni bilo. Ono što se tokom ratova (u kojima nismo učestvovali) dešavalo nije dimenzija Fašizma; hoće se reći da NEKI TAMO nisu fašisti, nisu fašisti ni oni koji su likvidirali civile u Vukovaru, nije fašista ni Ratko Mladić – malo mu se omaklo u Srebrenici, ali šta je desetak hiljada Muslimana spram jednog Srbina, pičkin dim!
Nema, drugovi, fašista u Srbiji. Ima, zato, milion patriota u obliku Nedića i njemu sličnih, spremnih da ponovo zakolju, otkolju, prikolju, granatiraju, bombarduju, dignu u vazduh, raznesu... PO KOSOVU, PO SRBIJI, kao što su to radili po Hrvatskoj i Bosni slavnih devedesetih godina, kad fašizam, gle, takođe nije bio u modi, ali je zato modni krik bio da nosite crnu šubaru, nož, maskirnu uniformu i člansku kartu nacionalističkih stranaka, kao pravi vikend Koljač koji subotom i nedeljom pređe u Kosovo i malo se zabavlja, da bi već u ponedeljak bio na poslu, tačno u osam. Malo su nas bombardovali, sad da se udari bar jednom nedeljno, šta zna šta je uredu ovaj narod. Daj mu sendvić i teraj, otvori septičku i guraj budalu u nju. Što vlast da se sekira za narod, ma ko ga jebe, sad će biti povećanje penzije 2 posto, malo li je. Prioriteti.
Nekom je važnije da ima, nekome da kuka. Ne zaboravite možda i najveću misao ovih naših naroda i narodnosti: "Lako je tuđim kur**m gloginje mlatiti!” Život nije fer, ali to ne znači da se trud i rad ne isplate – stvar je samo da se ljudi, generalno, ne trude i ne rade. I nikada, nikada, ne potcenjujte druge, naročito ove sad što nas vode u one septičke koje otvaraju sa pompom. Više nemam snage, volje možda...
Danas nema knjige žalosti u koju bi se Srbin upisao. Uživanje u zločinima, masakrima, raznesenim udovima, likvidaciji zarobljenika, premeštanju masovnih grobnica – deo je ovdašnje ratne prošlosti koja je obeležila generacije. Sve je dozvoljeno da se stvori Velika Srbija, ogrezla u genocidu, mračna i depresivna. Takvi su i oni koji danas pišu komentare, presrećni što negde na zapadu ima sto invalida više i tri nove sahrane; takvi su oni koji sanjaju novi rat, pa da opet krenu nožem i bajonetom na komšije druge vere; takvi su oni kojima je mržnja pomračila um, ako je uma ikad bilo; takva je danas Srbija, sebična i otupela, rastrojena i izgubljena, zemlja koja slavi tuđu smrt i uživa nad tuđom tragedijom.
Ja bih radije da moja zemlja umre za mene.
Miša Djurić, 5. februar 2018