#neoliberalizam

[balkanin]

Bajdenov plan

PAUL MASON Joe Biden je uradio nešto što nijednom evropskom socijaldemokratskom lideru u poslednjih 40 godina nije pošlo za rukom. Predlog sporazuma G7 o uvođenju globalne minimalne poreske stope od 15 procenata, koji privlači najviše pažnje, samo je deo paketa. Najvažniji doprinos Bidenovog „Američkog poreskog plana“ je u tome što jasno definiše osnovni problem neoliberalizma: nadnice su…

View On WordPress

[radiogornjigrad]

Sukob desnih populista i eksperata

Piše: JAN-WERNER MÜLLER  (The Guardian)

Opšte je poznato da su populisti protivnici „elita“ uopšte – a posebno eksperata. Desni populisti nisu u ratu sa svim elitama – oni napadaju pre svega stručnjake koji pravo na autoritet polažu na osnovu specijalističkih znanja. Njihova perverzna verzija desnog anti-autoritarizma implicira da nema ničega po sebi lošeg u tome što su neki ljudi veoma bogati;…

View On WordPress

[korisne-stranice]

„Kolektivni imunitet“ je epidemiološki neoliberalizam - Mašina

Kada je postalo jasno da koronavirus neće da poštedi zemlje zapada, jedna od razmatranih strategija protiv pandemije bila je ideja kolektivnog imuniteta. Ovaj tekst propituje odnos takve strategije i neoliberalizma.

[schizopunkt]

Pod neoliberalizmom, sami sebi možete biti tiranski gazda

Autorka: Meagan Day Prevod: Sabo Tabi

Novo istaživanje Tomasa Kurana (Thomas Curran) i Endrua Hila (Andrew Hill) objavljeno u časopisu Sajkolodžikal Buletin (Psychological Bulletin) ukazuje na rastući perfekcionizam. Autori, obojica psiholozi, zaključuju da „novije generacije mladih ljudi shvataju da od njih drugi zahtevaju više, da su oni sami zahtevniji prema drugima, i da od sebe zahtevaju više.“

Kada su identifikovali izvorni uzrok ovog rastućeg apetita za izvrsnošću, Kuran i Hil ne oklevaju: to je neoliberalizam. Neoliberalna ideologija izuzetno ceni takmičenje, odvraća od saradnje, promoviše ambicioznost i vezuje vrednovanje sopstvene ličnosti za profesionalno postignuće. Stoga ne iznenađuje da društva kojima upravljaju ove vrednosti čine ljude izrazito spremnim da grubo kritikuju druge i veoma anksioznim kada je u pitanju izloženost kritici.

Psiholozi su nekada govorili o perfekcionizmu kao o jednodimenzionalnom – usmerenom isključivo od sebe ka sebi. U kolokvijalnoj upotrebi, to je još uvek ono što obično mislimo kada kažemo nekome da je perfekcionista/kinja. Ali u poslednjih nekoliko decenija, istraživači su otkrili da je produktivno proširiti taj koncept. Kuran i Hil se oslanjaju na višedimenzionalnu definiciju, koja obuhvata tri tipa perfekcionizma: usmeren ka sebi, usmeren ka drugima, i društveno propisani.

Perfekcionizam koji je usmeren na sebe čini tendencija da od sebe očekujete nerealno visok standard, dok perfekcionizam usmeren ka drugima znači imati nerealna očekivanja od drugih. Ali „društveno propisani perfekcionizam je najiscrpljujuća od tri dimenzije perfekcionizma“, tvrde Kuran i Hil. On opisuje osećanje paranoje i anksioznosti izazvane neprestanim – i ne sasvim neosnovanim – osećanjem da svi čekaju da napravite grešku ne bi li mogli zauvek da vas otpišu. Ova hipersvesnost nemogućih očekivanja drugih prouzrokuje društveno otuđenje, neurotično samoispitivanje, osećanje stida i bezvrednosti, kao i „osećanje sopstva ophrvanog patološkom brigom i strahom od negativne društvene procene, koju karakteriše usredsređenost na nedostatke, i osetljivost na kritike i neuspeh.“

U pokušaju da ocene koliko je kulturno kontingentan fenomen perfekcionizma, Kuran i Hal su sproveli meta analizu raspoloživih psiholoških podataka, tragajući za generacijskim trendovima. Oni su otkrili da su ljudi koji su rođeni nakon 1989. u Sjedinjenim Državama, Ujedinjenim Kraljevstvu i Kanadi ostvarili znatno više rezultate od prethodnih generacija za sve tri vrste perfekcionizma i ti rezultati su vremenom rasli linearno. Dimenzija koja je ostvarila najdramatičniji rast je društveno propisani perfekcionizam, koji je porastao dvostruko u odnosu na iznos druge dve. Drugim rečima, osećanje mladih ljudi da su oštro kritikovani od strane svojih vršnjaka i šire kulture pojačavao se svake naredne godine.

Kuran i Hil pripisuju ovu promenu usponu neoliberalizma i njegove rođake meritokratije. Neoliberalizam favorizuje tržišno zasnovane metode određivanja vrednosti roba – i sve što može definiše kao robu. Od sredine 1970-ih, neoliberalni političko-ekonomski režimi  sistematski su zamenili stvari poput javnog vlasništva i kolektivnog pregovaranja sa deregulacijom i privatizacijom, uzdižući pojedinca/ku iznad grupe u samom tkanju društva. U međuvremenu, meritokratija – ideja da su društveni i profesionalni status direktna posledica individualne inteligencije, vrline i napornog rada – uverava izolovane pojedince da je neuspeh u napredovanju znak njihove inherentne bezvrednosti.

Neoliberalna meritokratija je, sugerišu autori, stvorila bespoštedni ambijent u kom je svaka osoba ambasador sopstvenog brenda, jedini zastupnik svog proizvoda (sebe) i broker sopstvenog rada, u beskrajnom moru takmičenja. Kao što primećuju Kuran i Hal, ovo stanje stvari „smešta u centar savremenog života snažnu potrebu da se stremi, izvršava i postiže“, daleko više nego u prethodnim generacijama.

Oni navode podatke koji pokazuju da su mladi ljudi danas manje zainteresovani za angažovanje u grupnim aktivnostima radi zabave, baveći se individualnim stremljenjima što čini da se osećaju produktivnim ili ih ispunjava osećajem postignuća. Kada svet od vas traži da svaki čas dokazujete da ste vredni, i kada se ne možete otresti sumnje da je poštovanje vaših kolega izrazito uslovljeno, druženje sa prijateljima može izgledati manje interesantno od ostajanja u kući gde ćete preterano pedantno voditi računa o svojim profilima na društvenim medijima.

Jedna od posledica ovog porasta perfekcionizma, smatraju Kuran i Hol, je i niz epidemija i ozbiljnih mentalnih bolesti. Perfekcionizam je u veoma izraženoj uzajamnoj vezi sa anksioznošću, poremećajem ishrane, depresijom i suicidalnim mislima. Konstantno moranje da se bude savršen, i neizbežna nemogućnost ostvarenja tog zadatka, pogoršava simptome mentalnog oboljenja kod ljudi koji su već ranjivi. Čak i mladi ljudi kojima nije moguće dijagnostikovati mentalno oboljenje skloni su da se češće osećaju loše, pošto pojačani perfekcionizam usmeren prema drugima stvara grupnu klimu neprijateljske nastrojenosti, sumnjičavosti i odbojnosti – u kojoj porota stalno sudi svima, iščekujući grupnu ocenu – i društveno propisani perfekcionizam uključuje snažno priznanje tog otuđenja. Ukratko, posledice rastućeg perfekcionizma se protežu od emocionalno bolnih do bukvalno smrtonosnih.

I postoji još jedna posledica rastućeg perfekcionizma: on nam otežava izgradnju solidarnosti, što je upravo ono što nam je potrebno da bismo se oduprli žestokom napadu neoliberalizma. Bez zdrave samopercepcije ne možemo da imamo čvrste odnose, i bez čvrstih odnosa mi ne možemo da se udružujemo u onom broju koji je neophodan da zatresemo, a kamo li srušimo, čitav političko-ekonomski poredak.

Nije teško videti paralele između tri dimenzije perfekcionizma i takozvane „kulture prozivanja“, koja je u poslednje vreme postala preovlađujuća tendencija na levici: stanje u kom svako svakoga čeka da napraviti fatalnu grešku, dok se drže nemoguće visokih standarda moralne skromnosti, i paralisani su tajnim strahom (mada, ne neosnovanim) da ih grupa doživljava kao zamenjive, da im je sudnji dan tu iza ugla. Ovaj obrazac je konzistentan sa manifestacijama neoliberalnog meritokratskog perfekcionizma, od upisa na fakultet do opsesivnog održavanja Instagrama. I zato što nas deli umesto da nas spaja, to nije način za izgradnju pokreta koji tobože teži da zada udarac u srce moći.

Perfekcionizam čini da se međusobno preziremo, da se jedni drugih bojimo, a u najboljem slučaju nas čini nesigurnim u sebe. On zabranjuje one tipove solidarnih veza i kolektivne akcije koji su neophodne da bi se suprotstavili neoliberalnom kapitalizmu, upravo onome što ga generiše. Jedini mogući protivotrov atomišućem, otuđujućem perfekcionizmu je odbacivanje apsolutnog individualizma i ponovno uvođenje kolektivnih vrednosti u društvo. Taj zadatak je ogroman – ali pošto nam klješta neoliberalizma sve jače stežu psihu, to je jedini put napred.

Originalni tekst: jacobinmag.com

[umachkupiterinu]

Neoliberalism sees competition as the defining characteristic of human relations. It redefines citizens as consumers, whose democratic choices are best exercised by buying and selling, a process that rewards merit and punishes inefficiency.

[mindreadingsblog]

Ne, nije reč o Avganistanu, Iraku, Siriji, Libiji… Da bi opstao, kapitalizam masovno seje žrtve na “domaćem” terenu.

Četiri godine od izbijanja globalne ekonomske krize, ideolozi neoliberalizma polako uviđaju da širu javnost ne mogu da ubede u to da slobodno tržište nije laž. Događaji na Wall Streetu, od 2008. do danas, nedvosmisleno pokazuju da je tržište slobodno samo za one koji su dovoljno porasli da moć svojih korporacija pretvore u političku moć. Zato najnovija epizoda odbrane kapitalizma nosi naslov: Zaštita porodičnih vrednosti.

nastavi čitanje

[umachkupiterinu]

„Svakog dana umre od gladi više djece nego što su ukupne godišnje žrtve svih terorističkih akcija u svijetu. Dakle, je li borba protiv globalnog terorizma najvažnija za budućnost čovječanstva (kako nas uče SAD) ili je to borba protiv gladi, siromaštva i bijede. Tim više, jer su uzroci terorizma upravo posljedica siromaštva, bijede i nepravde koje proizvodi bezobzirna diktatura kapitala“. (Tomac, 2004:176).

[mindreadingsblog]

Zamislite svet u kojem ljudi rade 15 sati nedeljeno, a plaćeni su koliko i danas – možda i više – zahvaljujući pravednijoj raspodeli plodova njihovog rada. U tom svetu, vreme provedeno u dokolici nadmašivalo bi vreme provedeno u radu, a jedan od glavnih problema bio bi odgovoriti na pitanje: Kako i čime kvalitetno ispuniti toliko slobodnog vremena?

Zapravo, ne morate da zamišljate. Čuveni Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes) ne samo što je to učinio, već je svoju viziju i detaljno obrazložio, u eseju koji je, 1930. godine, objavio pod naslovom “Economic Possibilities for our Grandchildren“.

nastavi čitanje