Polumesec.
Zatvorila sam kanale ka sebi. Izvlačim samo tvoje reči, tvoje pokrete, tvoje fraze. U mraku si. Zatvaram oči. Nikad nisi ovoliko voleo. Moje oči su tvoje oči. Moje ruke, moje noge, stomak, nokti, ožiljak na levoj butini, je l i on tvoj ili je moj? Pitala bih te kako možeš da ostaviš samog sebe ali bila bih licemer. Zato ću te(be) voleti u sebi. Neću te ostaviti nikad, onako kako si ti ostavio sebe. Nisi poneo ništa moje sa sobom, a sve svoje si mi ostavio. Kladim se da nekad sanjaš obrise mog lika i onda sutradan ne prestaješ da gledaš u sve sjajne površine koje prođeš. Ne sećaš se. Deža vu. San nejasan kao i do sad. Znaš li ko si? Znam li ja? Sebe ne, a izgleda ni tebe. Zagledaj se dovoljno dugo u mesečinu na površini jezera i zaboravićeš da pogledaš u nebo. Ja sam optimista. Pitao si me jednom, sada ti kažem, ja sam ipak.. optimista. Neko će nekad voleti polumesec sa ove strane prozora.
- Katarina
