#misli

[getzlaff562w]

[emocionalno-nedostupan]

Ne znaš koliko je stid važan sve dok ne upoznaš ljude koji ga nemaju.

[nrosei]

"Neprestano otkrivam da nikako ne mogu da otkrijem ljude. Ono što kažu, nije ono što čine, da li je ono što misle? Možda to ni oni sami ne znaju."

(Tvrđava)

[pisac-u-tami]

Jos uvijek cuvam onu jedinu fotografiju koja je ostala od nas, onu na kojoj mi se smijes, na kojoj ti se smijem. Nikada nisam nasao snage da je bacim, pa cak ni onda kada smo otisli jedno od drugog, glavom bez obzira. Sacuvao sam tu nasu fotografiju u onoj maloj kutiji na ormaru. Sacuvao sam i onaj tvoj lancic koji si mi poklonila. Nisam znao da te one veceri grlim posljednji put, da sam znao kunem ti se jos duze bih te grlio. Kao da je svijet stao na minutu te veceri, tebe nikada nisam mogao objasniti, ali znam da je bilo pravo. Sjecas se kada si me nazvala nedugo nakon sto smo prekinuli?

-Znam da se nismo dugo culi, ali htjela sam te pitati da li mi mozes donjeti moj lancic? To je bio poklon od moje majke, i ne zelim taj poklon izgubiti.

-Zao mi je ali bacio sam tvoj lancic.

-Lazes, znam da lazes.

-Lejla, ne lazem, ja lancic vise nemam, znas da nikada nisam cuvao stvari, i dopustao da me uspomene lome.

-Znam da ga nisi bacio, ali ostavit cu ti ga, jer znam da ces ga ti vjerovatno bolje cuvati od mene, ali mi obecaj jednu stvar? Znam da nikada ne krsis obecanja. Jednog dana cu doci po lancic, obecaj mi da ces ga cuvati, nebitno koliko vremena prode, ali ja cu se vratiti tebi, i ostat cu, sada jednostavno nije bilo vrijeme za nas.

-Obecajem Lejla.

Deset godina je prosla od naseg zadnjeg poziva, ja sam taj lancic cuvao sve te godine, jos uvijek ga imam u onoj mojoj kutiji tajni na ormaru. Nije se nikada vratila a ja sam znao da nece doci, samo nikada nisam nasao snage da pustim sve ono sto je ostalo od nje. Ona se udala u Junu.

Ig: Pisac_u_tami_

[dnevnik-jednog-carobnjaka]

"Ljudi poput mene nemaju

ljude, mi smo ljudi koje ljudi imaju."

[blackkmoonlight]

16.07.2025. //

Nisam sigurna,

kada smo tačno postali

sve ono što sam mislila da

nikad nećemo biti?

—

[eksplozija-duse]

Imaš 13 godina i sve što želiš je da mama i tata prestanu da viču jedno na drugo. Često pomisliš o bežanju od kuće, ali ne znaš šta bi, kako bi, gde bi.. Pa ostaješ u svojoj sobi, plačeš i čekaš da prođe.

Imaš 21 godinu, krvnički se trljaš sunđerom u kadi ne bi li što pre skinula njegov dodir sa sebe. Mrziš pomisao da su te pipale ruke koje te ne vole i da se taj dodir nikako ne može sprati. Jecaš dok to činiš i čekaš da te prođe.

Imaš 27 i često se osećaš usamljeno. Piješ vikendima ne bi li ti oni što pre prošli, jer radnim danima bar imaš neku svrhu. Kukaš kad se napiješ, onako iz srca, svim glasom i čekaš da prođe.

Imaš 30, muškarac kraj tebe hrče i ti ne možeš baš da spavaš, ali po prvi put u svom životu - ne čekaš da nešto prođe. Baš si tu gde želiš da budeš, kako želiš da ti bude i moliš vreme da malo uspori. Toliko si dugo čekala da sve prođe, red je malo i da uživaš u svemu što jeste došlo.

[sanjarx]

Volite i neka neko voli Vas.