Petak vece.
Sedim sa kumom i pricamo tako bezveze.
I onda se odjednom pojavilo pitanje o ljubavi. Na trenutak oboje smo se zagledali u neke zamisljene tacke.
Pricati o ljubavi je kao da iz sebe pustas lavinu emocija, za koje skoro ni ne znas da su bile u tebi.
Posle par minuta, oboje krecemo da pricamo. Ali ni jedno od ne spominje osobu o kojoj prica.
Izgleda da smo zaljubljeni, stvarno.
Kazu da kad si u nekog zaljubljen ne spominjes ga. O tim osobama najcesce cutis.
Vrtim po telefonu trazeci neku pesmu, dok izbegavam pitanja.
Svako na svoj nacin ih izbegava.
Ali razumemo, iako ni jedno pitanje nije dobilo odgovor.
Zaljubljeni smo u nekoga. To definitivno znamo. Na ostala pitanja, nema potrebe odgovoriti.
Nastavljamo da gledamo, svako svoju tacku, verovatno izvajanu osmehom te neke osobe
