Deo mene je mrtav

Zivot je kao bajka koju neki citaju,a neki zive ♥ ♥ Samo je ona veciti dokaz da svako ima onog kog nema!

[neutralnaludaca]

Zar je moguce da posle godinu dana jos uvijek u svakoj tvojoj objavi pronalazim sebe i nadam se??

[tisisvestodruganecebit]

Nikada te ne bih pustio

da nisam osjetio

da želiš otići…

[sutomore]

“Bio sam mnogo stariji od nje Stid me je i da vam kažem koliko. Svaki put kada bi mi otvorila vrata svog stana Onako u pidžami, sa punđom na glavi I nenašminkanog lica Pomislio sam ’’Bože, ona je devojčica’’. Prolazio sam sa njom kroz sva ona dela Svetske književnosti Koja je čitala na fakultetu. Nismo pričali o ljudima iz okoline Ni o našem nemirnom gradu Ni o stvarnosti. ’’Ogovarao’’ sam Karenjinu Dok ju je ona branila Zajedno smo sudili Raskoljnikovu Istim žarom i gorčinom.. Nisam znao Vidi li u meni očinsku figuru Ili srodnu dušu. Nikad nisam uspeo da je dokučim do kraja. Budila je u meni mladost Želju za životom Jer, ja i jesam bio Mlad čovek zatočen u telu odraslog muškarca. Posle toliko decenija Opet sam pisao prstima po zamagljenim prozorima I radovao se prvom snegu I bivao opčinjen njenim trepavicama. Njena mekana koža podsećala me je Na njene krhke godine. Još uvek je bila žustra, glasna, tvrdoglava Buntovna prema životu Tek je prevalila dvadesetu. Još uvek joj je bila fora da se popne na prste i iskrivi mi šešir. Nasmejavala me njena bezbrižna, rasejana mladost. Nosili smo duge kapute I pričali o piscima i novinarima Koji su dobijali Pulicerove nagrade. Gledali umetničke performanse I plakali na delo Marine Abramović. Slušao sam njene ideale I bio pomalo ljubomoran na njih Zbog ludačke strasti S kojom je pričala o njima. Nije mi bila teška Kao što sam znao da je teška svim tim momcima Za mene dečacima Koji su njena generacija. Volela je da se šminka i da izgleda starije Približnije meni. Pratila me na velikim događajima I dodelama nagrada Kao prijateljica. Nosili smo crna odela Oboje Oštrog kroja Sa kravatama. Vezali bismo strogi, niski rep. Oboje sa dugim kosama Njena smeđa Moja proseda… Bila je luda I ja sam bio lud Za njom. Toliko me je provocirala Toliko mi je dolazila i izmicala Ne zadržavajući se dugo Ni u dolasku ni u odlasku Volela je da je slušam Znala je da ja kao odrastao Stariji, zreo i ostvaren čovek Neću gledati sa podsmehom Na njena pitanja o smislu života Na pitanja o sopstvenom egu Pa čak ni na ona o modi, o minimalizmu, i parfemima. Duše su nam se razumele A vreme nas je u ogledalu Svakog dana podsećalo Koliko smo udaljeni jedno od drugog. Tad sam se pitao Prvi put Šta je to vreme? I kakvog smisla ono ima uopšte? Posula je svoju magiju svuda po mom životu Po peškirima kojim sam brisao njenu kožu od viskija Po stolovima I zidovima po kojima smo škrabali citate Iz ljubavnih pisama velikana Po policama I knjigama sa vrhovima stranica obojenim u roze Od njenog mokrog kupaćeg kostima I po tepihu, i po parketu, i po krevetu… Pustio sam je da ode Kad sam shvatio da bi moja budućnost sa njom Zaustavljala prirodan tok njene budućnosti. Prestao sam da joj dolazim na vrata I video sam je nedavno U prolazu Izdaleka Bila je našminkana Kao i uvek kad je želela da izgleda starije Sa strogo vezanim, niskim repom. Vraćam se u svoj stan Kao napušteni samac Tu se uvek pitam ’’Šta to vreme predstavlja?’’ Jer duša ne stari, samo telo A po telu se poznamo, biramo i tražimo Umesto po duši. Tu je osećam Kako demonstrativno viče kada je zezam Što jedino što zna da napravi je Nes kafa Tu se vrti praveći piruete Tu me ispituje o mojim filmovima, knjigama i životu I sluša me kao kada deci čitate bajke ili strašne životne priče Nozdrve i zenice joj se šire A usne opuštaju Onako spremne da ih ljubim Kao onda prvi put Kad sam proklinjao i sebe i život Što to radim A istovremeno Što nisam to radio ceo svoj život. Tu njena magija isijava iz svakog kvadrata Tu je volim Onako kako ljudi treba da nauče da vole Onako da shvate da je ta Ta prava ljubav smisao celog našeg bednog života…

Ostao sam bez moje devojčice i devojke, ljudi Ostao sam bez smisla.”

/Tara Đukić/

[balkan-balkan]

“On nije savršen. Nisi ni ti. A ni vas dvoje nikada nećete biti savršen par. Ali ako te uspe nasmejati jednom, naterati da uvek razmisliš dva puta, i ako prizna da je samo čovek i da čini greške, zadrži ga i pruži mu najviše što možeš. On ti neće citirati poeziju, ne misli na tebe u svakom trenutku, ali će ti pokloniti deo sebe za koji zna da možeš slomiti. Nemoj ga povrediti, nemoj ga menjati i ne očekuj više nego što može da ti da. Nemoj ga analizirati. Smej se kada te usreći, viči na njega kada te naljuti, i neka ti nedostaje kada nije tu. Voli jako, kada je ljubav već tu. Jer, savršeni muškarci ne postoje, ali uvek postoji jedan, savršen za tebe.”

—

Bob Marley

Koliko je ovo lepo rečeno.

[neutralnaludaca]

Put

Život je put. Kao autoput,magistrala. Pun je krivina i tunela. Neki tuneli su kratki i prije nego što uđemo u te tunele vidimo izlaz, dok neki traju i po par kilometara i čini nam se kao da smo u tom tunelu čitav dan, kao da izlaza nema. Takav je i život. Pun tame, tih tunela. Svaki dan se susrećemo sa tim malim tunelima ,malim problemima. Ti problemi se reše samo ako malo razmislimo. Dok ponekad postoje problemi koji dugo traju, koji nas zavlače u najtamnije delove mozga, koji nam ulivaju strah da nema izlaza… ali izlaz uvijek postoji, samo treba da se strpimo i razmišljamo čisto. Ne dozvolimo da nas mrak pojede…postoje i krivine. Krivine koje izgledaju da se auto okreće za 300 stepeni, gotovo pa čitav krug… Tada u tim krivinama nas obuzima strah za ljude koji su sa nama na tom putovanju. Šta ako ne procijenite dovoljno dobro i sletite sa puta? Šta ce biti sa tim ljudima? Tada sebi niste bitni ni najmanje. Tako isto dobijamo strah u svakodnevnici. Šta ako uradimo nešto pogrešno i to nas udalji zauvijek od nama najdražih osoba? Osoba sa kojim idemo na ta putovanja

[tamic87]

Od svih šamara koje ste u životu dobili, najviše boli onaj koji sami sebi niste udarili kad je trebalo.

[malenasrcolomka-blog]

Tru

[crna-micamaca-deactivated201804]

Vjeruj mi, izdržat ćeš. Hrabra si, snažna, pametna, i što god ti stalo na put ne može biti toliko strašno ili moćno da te pobjedi. Možeš izgubiti koju bitku, i to je u redu, ali nećeš izgubiti rat. Vjeruj sebi i biti će sve u redu.

[love-diaries]

I love my mom no matter what goes through, no matter how much we argue, because I know, at the end, she’ll always gonna be there.

(via love-diaries)

[neutralnaludaca]

Kad ne znas ko si, ne znas ni sta sanjas

[neutralnaludaca]

[tisisvestodruganecebit]

Ona je jednostavno takva. I da joj dođem krvavih ruku, ne bi me ništa pitala, već bi i sebe isprljala opipavajući me da se uvjeri da sam dobro. I na kraju bi me zagrlila govoreći da će sve biti u redu. Njoj je bitno samo jedno, da u ovom životu, koliko god on trajao, ima mene, a i šta bih ja bio bez nje?

[nedovrsenost-deactivated2020021]

[lagala-je-grade]

Bila si žena koja zna da čeka voljenog čovjeka.

(via lagala-je-grade)

[a-zasto-ne]

[cute-black-angel-deactivated201]

Kiša

Osjećam se prazno, pomalo tužno. Noć je. Ležim. Čujem “kuca” mi kiša na prozor. Ponovo. Ko zna koju noć po redu. Ali ne smeta mi, šta više godi. Kao da nebo tuguje sa mnom. Zbog nečega. Ali zbog čega? Ne znam više ni sama.. Željela bih da sam napolju. Sama. Da zajedno sa kišom plačem. Da zajedno sa grmljavinom vrištim. Da me niko ne čuje i da me niko ne pita “Zašto?”…

[neutralnaludaca]

Neki ljudi ostanu u sjecanju. A samo jednom ih vidimo. Imaju nesto cudno u sebi. Cudan pogled, osmeh, izgled. Po necemu ostanemo upamceni. Neki pogledi se zele ponovo sresti, iscekuju se. Ali se ne dese. Valjda se zato i pamte. Jer su neponovljivi.

[andrizzle00-deactivated20201005]