Zašto su važni protokoli lečenja?
(objavljeno 29. oktobra 2021.)
Sećam se spremanja specijalističkog ispita iz interne medicine i lekcije "Bol u leđima" u kojoj je naveden podatak da "90% bola u leđima prođe spontano nakon nekog vremena i ne zahteva nikakvu terapiju". To zloupotrebljavaju mnogi pa uvaljuju "spasonosna pomagala" i kažu "ako nekome ne deluje slobodno neka vrati, vraćamo novac u potpunosti". Ako vrate i 20-30% novca, opet su u plusu, jer će mnogima zaista "delovati" t.j. povezaće nestanak bola sa tim pomagalom. Ne sumnjam da će mnogima raznorazne alternativne terapije tako "izlečiti" i COVID.
SARS-CoV-2 je respiratorni virus i većina ljudi će ga preboleti kao bilo koji drugi virus. Bez bilo kakvih lekova, samo mirovanjem i čekanjem da se organizam sam izbori sa virusom. Šta god pili u tom periodu neće biti od ikakvog značaja, ali će oni možda imati drugačiji utisak.
I zato u medicini nije dovoljno da neko koristi neku supstancu i da nakon korišćenja izvučemo zaključak o (ne)efikasnosti iste. Potrebno je pored grupe ljudi koju pratimo dok koristi tu supstancu da imamo i kontrolnu grupu, koja ga neće koristiti, ili će koristiti nešto drugo.
Ako imamo 50 ljudi koji su tokom lečenja COVID-a pili npr. surutku, i od njih je 40 prošlo sa blagom kliničkom slikom, to ne znači da je surutka lekovita jer će i u kontrolnoj grupi, koja nije pila ništa, 40 od 50 ljudi takođe imati lakši oblik COVID-a. Zaključak je jasan.
Mene mnogi pitaju "kakvo je tvoje iskustvo u lečenju COVID-a sa ovim ili onim lekom" i ja kažem da ne znam jer zaista ne mogu ja iz svoje opservacije da donosim zaključke. Ja mogu da postavim hipotezu koja onda mora biti dokazana naučnim metodom. A to nije lak posao već naprotiv.
I zato nemojte slušati lekare a posebno ne nadrilekare koji kažu "ja sam moje pacijente lečio van protokola ovim lekom i imao sam odlične rezultate" jer to njihovo iskustvo ne znači ništa bez adekvatno urađenog istraživanja. Na osnovu kojih se i prave i menjaju protokoli lečenja.
