RAZGLEDNICA IZ MIONICE
10. mart 2019
Najdraže Kromprle,
neka te ova razglednica ne zavara: dok se ti taljigaš iz Hajdelberga ka severu Nemačke, nisam otišao u Mionicu — to je samo teaser najboljeg ulova. Ali doći ćemo dotle. U međuvremenu, sebični pisac tvoje odsustvo koristi na očekivani način: tradicionalnu prezentaciju koju ti priređuje svake nedelje po povratku s buvljaka, vadeći jednu po jednu stvar iz cegera, po rastućem sledu zanimljivosti, rešio je, evo, na radost naroda, da objavi na blogu, u obliku otvorene zazubice.
Pisac se, dakle, probudio u šest, i umesto da stavi tri najsvežija reda u rukopis koji iz dana u dan mršavo raste, sklopio je oči: kad je sledeći put progledao, bilo je sedam. Ne časeći ni časa, uhvatio se smeđeg Gorankinog cegera BE HAPPY (onaj prošlonedeljni, sa mačkom, nije mu se naročito posrećio) i bez kafe i doručka napustio stan, uputivši se ka sedamnaestici.
Kažeš da u Hajdelbergu pljušti. Ovde (upravo ide američka himna: “Oh say, can’t you see my eyes?...”) već u sedam je bilo sunčano. Izašao sam samo u džemperu, knjige su se u cegeru složile same iz prve kako treba: odmah sam pomislio da ću se sigurno do večeri rasplakati kada se već od sabajle osećam tako vedro. Sedamnaestica je odmah došla, petnaestica nije mnogo kasnila, ništa nisam čitao, gledao sam glupavo ispred sebe, kao oni sektaši koji žive od pogleda na sunce, a devojke su čmavale sa slušalicama u ušima, dok su im glave i kapci padali od preranog buđenja.
Pa počnimo:
Prvi ulov, specijalan broj Koraka posvećen Vladanu Radovanoviću — ako se sećaš, njegovom “slikovnom pesmom” otvara se naša omiljena lektira, Knjiga mlađih jugoslovenskih pesnika za osmi razred osnovne škole — i Olujna stepa Anatolija Soboljeva bili su najbolji ulovi na jednoj hrpi od sigurno 500 knjiga. Prvi put sam je snimio pre dve nedelje. Bila je naslagana kao da se sprema za lomaču. Obilazio sam je, zajedno s drugim kupcima koji su s lomače čupkali kao sa kebaba dok se vrti, i primetio nekoliko knjiga Kolje Mićevića. Nemajući volje da se upuštam u iskopavanje, prišao sam prodavcu i upitao ga:
— Oprostite... Jeste li ovo možda nabavili od Kolje Mićevića? — Sad si mi sve reko!!! Kakav Kolja! Sto pedeset, knjiga sto pedeset! — Kolja Mićević je — ne posustajem — prevodilac, video sam najviše njegovih knjiga na gomili... — Brate — obrati mi se jedan prodavčev saradnik, takoreći PUBLIC RELATIONS — nemoj se ljutiš... mi smo ti nepismeni...
Kako bilo, i prošle nedelje zateknem na tom mestu iste pajtaše: cena je pala na sto; sada je bila pedeset. U međuvremenu su jedan deo lomače poubacivali u kutije, ali tako da ne može da im se priđe. Na sreću, odmah snimih Radovanovića. Uzdao sam se u vredne mušterije koji su verovatno na buvljaku bili prvi put, pa su kopali i rukama i nogama među tim knjižurinama na ruskom, o šahu i muzici, i kada ispade Bagdalino izdanje Soboljeva, samo ga dohvatih i poturih gazdi.
Sledeći nalaz je:
(H)uismans je jedan prilično zanemaren francuski pisac — doživeo je, doduše, svojevrsnu tržištu renesansu kada ga je (H)uelbek obradio u Pokoravanju — i ni ja se nisam s bogzna čime njegovim susretao... Ali kako sam ga snimio na izlazu iz buvljaka, već osvedočenog opštenarodnog univerziteta, prelistao sam prvu pripovetku “Niz vodu” i trebalo mi je dve stranice da dođem do zaključka: Huismans je genijalan pisac; da nije bilo njega, sigurno ne bi bilo Emanuela Bova. Dobio sam ga za lepih pedeset đunti.
Iako je policija već bila tu kad sam stigao, štrafta Pazovačkim drumom, koji zauzmu najbrojniji, nelegalni svaštari, prilično me je razočarala. Kad god se nađem nad gomilama ploča, uvek me snađe raskorak između forme i sadržine: kao što je prošle nedelje bio prazan omot Kvinovog News of the World, tako sam sada zatekao praznu omotnicu Flojdovog Wish you were here. Jedna kompilacija sa Bitlsima i Canned Heat bila je tako buđava da nisam hteo da dajem pedeset dinara. Pored onog matorog koji na ivici bare već treću nedelju prodaje iste ploče za trideset evra po komadu samo sam prošao.
Na samom kraju Druma, uz pumpu, neki Cigančići su se, da ne bi drali grlo, dosetili da na gomilu francuskih naslova polepe astronomske cene (najniža: hiljadarka). Knjige su bile u tako očajnom stanju, kao da su se nekoliko puta oprale u blatu pa stvrdnule. Ali nisam našao ništa zanimljivo za mene da bi ih muštrao zbog precenjivanja. Nedaleko od njih naiđem na jedan relativno noviji rokovnik sa naslovom: “Ratni dnevnik”, ali prve stranice bile su iscepane. Izgrdim prodavca što ih je iscepao, on reče samo: “Ne znam zašto sam to uradio”, ali ne stiže da se pokunji jer je morao da se cenjka sa nekim mušterijom.
I dolazimo do prvog najboljeg ulova:
Bilo mi je dovoljno da na gomiletini starih i apsolutno nezanimljivih kupusara u legalnom delu buvljaka snimim naslov POESIE i odmah ga uhvatim, ne otvarajući ga. Povez je u veoma lošem stanju, treba ga listati sa rukavicama. Kad sam prišao prodavcu i rekao “sto?” on je uzeo koricu u ruke, obrnuo na poleđinu i pitao me: “Šta je to?” Ja sam nekoliko sekundi ćutao, puštajući ga da gleda. Razmišljao sam: “Šta li će reći ako kažem sveska? Hoće li cena da skoči ili da padne?” Neverovatno, ali nije uspeo da je otvori, prevrćući je u rukama, meni prekipi, pošto sam već ubeđen da će je tim ručerdama oštetiti i brzo kažem: “Ma, sveska neka...” “Dobro, može sto!” reče, jedva dočekavši da se otarasi.
Đački spomenar je iz pedesetih godina, vlasništvo Rade Babić, učenice drugog razreda gimnazije. Pun je standardnih pesmuljaka, pozdrava i spomena, sa imenima koja su ispisana pod znacima navoda, sa zavrnutim ušima stranica na kojima piše “Ne otvaraj!” (a kad otvoriš piše: “Radoznali magarac!”); čak su i crtani likovi isti kao u većini spomenara koje imamo: ovde sam opet zatekao standardnog Šilju i Paju Patka. Jednog dana ću se, sva je prilika, baviti estetikom đačkih spomenara. Znam da ga ti ne bi uzela u ruke ni prinela nosu, tako da ću ti skenirati najbolji spomen
Ali zašto ne bih odmah načeo prvi tom Estetike spomenara? Deca nisu klasno osvešćena. Crtaju mahom srdašca u kojima se nalaze dvorci, svu sreću ovog sveta za te mozgiće simbolizuju znakovi feudalnog poretka, a čije su te insignije ako ne onih koji su oteli slobodu? Trčkaraju prasići po brdima, i unutar bedema odmaraju se ljudi, ali to nisu naši prasići, i taj čovek nije vlasnik nego je BAŠTOVAN! Sećaš li se onog spomenara iz Klenovnika iz četrdesetih? Istovetan, ali istovetan tačkasti stil crteža nalazim u ovom četvorostihu Marije Zorić (iz drugog pet)...
A sada, molim lepo, dolazimo do najboljeg KNJIŠKOG ulova:
Da si ovde, sada bih još držao svesku u rukama i pre nego što bi je dobila u ruke, morala bi da saslušaš slovo, kao što će morati i dragi čitaoci bloga.
Dakle, čim sam snimio signale da je reč o tinejdžerskom dnevniku, dohvatio sam i što ležernije upitao: “Koliko?” Međutim, ili zbog toga što je primetila da sam zavisnik od svezaka, ili što je bio uvijen u omot, gospođa mi je odbrusila: “200 dinara!” “Može sto?” zvučao sam neumoljivo, ali sam preklinjao. “Sto pedeset?” Klasika. “Može” I pružam joj petsto, a ona naravno nema da vrati, i da bi mi to pokazala, samo otvara i zatvara svoj mikrobuđelar, ne pokazujući mi sadržaj. Tada sam kupio Radovanovića i Soboljeva, da rasitnim. (Za Soboljeva, uzgred, nisam nikad čuo.)
Reč je, naime, o dnevniku trinaestogodišnje Nataše P. iz 1981. Međutim, nije ni izbliza zanimljiv kao dnevnik one Užičanke, pa ni kao one Beograđanke koja je otišla u Herceg-Novi da gleda vaterpoliste. Najviše liči na onaj zeleni krimbolić pod naslovom Tagebuch: pun je sentimentalnih razglednica, otisaka nakarminisanih usana i ostalih mesta devojačkih... Kako bismo ih mogli nazvati? to nisu dnevnici, to su “imaginarni sentimentalni romani”. S tim što je, poput Tagebucha, i ovaj u stihovima.
I listam ga, listam, tako u Zagi, polurazočaran, već ga negde smeštajući u fioku sa drugim bezličnim devojačkim pesmuljcima... kad nabasam na artefakt:
Majke mi, prvo sam pomislio: Ma ne može ovo biti Valjevska Mionica, sigurno je ona užička ili ona bosanska. Ali na komadu pečata, vidim: “VALJ...” (stavljeno u zagradu)... Nastavim da listam, nešto brže, pitajući se šta je to autorka gledala i kakav je to “stalni bioskop” u avgustu 1981. postojao u varošici u kojoj sam odrastao, gde devedesetih, dok nisam pobegao iz nje, nije bilo ničega što podseća na tu ustanovu. Ali u dnevniku traje ista ploča: Natašica samo cvrkuće, zaljubljena u svoju zaljubljenost, u “ptice koje su pevale po rascvetalim granama” (a ja razmišljam: “Jesu li to grane iz varoškog parka?”); u sunce “koje je zalazilo iza dalekog brda” (a ja se pitam: “Je li to Maljen?”), ali nijednog imena, nijednog toponima, nijednog, što je najgore, datuma, i samo što sam se spremio da psujem Desanku i sve lirske subjekte što su nas kao male ubeđivali da je bezvremenost poezija, natrčim na razglednicu iz pročelja.
Desno od panorame, fotografisane sa Topličkog puta, nalazi se fabrika Krušik-Precizni liv. Ono skroz levo je fabrika koja se tada zvala TIM (Tvornica izolacionih materijala) a danas se zove FIMA. U prvom planu snimka desno od nje nalazi se narandžasti tristać (sada, kao sasvim slučajno, ide “Peace, Love, Freedom, Happiness...”); iza njega se ukazuje pogled na opštinu i trafiku koja više ne postoji. Kadar u samom desnom ćošku prikazuje Valjevski put. U zgradi koja se vidi skroz desno nalazi se Kulturni centar sa bibliotekom. U to vreme još nije bio podignut spomenik Vojvodi Mišiću na trgu. Interesantno je (i indikativno) što na razglednici nema crkve.
Međutim, pored razglednice... nalazi se apsolutno neprepričljiv natpis, koji ću ovde prekucati (moram delimično da ga cenzurišem jer smo u javnom prostoru)
Ko bi ikad pomislio da ću se ja toliko zaludeti za Mionicom. Do pre 2 godine mrzela sam svaku pomisao na to malo mesto, ali sam sve to ćutke podnosila, praveći se da se radujem što idem tamo. Činila mi se mala, ruž[n]a, a sada mi je najlepša. Čini mi se da bih poludela kad ne bi otišla. Obožavam ono mesto ispred trafike, mali bioskop, poslastičarnicu, park. Ni ovde u Smederevu nemam toliko drugova kol’ko tamo. Prosto me nešto vuče tamo (a kako i ne bi). (...) Obožavam onaj vidik koji se pruža sa moje terase, one livade, šumice, planine i sve moje seljane. Osećam da bih bez (...) i Mionice i Divčibara i Maljena i Povlena koji ih okružuju umrla.
Sigurno bi nam Nata rekla još nešto, ali ima tu maniju trinaestogodišnjakinja da svaki zapis završi tačno na dnu stranice. Možda se umorila od toponima! Možda je pomislila da je poeziju upropastila konkretnim stvarima? Dakle, od N. saznajem da je u Mionici postojala i poslastičarnica! Ma nemoj! Ja sam prvi put otišao u poslastičarnicu devedeset osme, kad sam pošao u srednju školu, mislim da je bila baš ona na Zelenjaku (koja više ne postoji) i mislim da sam jeo baš lenje pite (zamišljao sam da se tako nešto mora jesti u poslastičarnici!).
Natašica mi se odmah potom ućutala i nastavila da guguče, i odjednom, iznad neke sentimentalne kič-fotke na kojoj se prsata plavuša u izazovnoj tirkiznoj tuničici odmara na krilima svog u belo odevenog đuvegije, pročitam katren:
Svaki dan gledam nebo i na njemu jato ptica s njima moje misli lete tamo gde je Mionica
Predložiću ovo opštini za himnu. Njenu ljubav prema Mionici i nostalgiju (koja pokazuje da je u trenutku pisanja katrena bila zatočena u Smederevu) mogu da objasnim samo mogućnošću da je tamo upoznala tog nekog momka u koga se zaljubila (povremeno se sreće ime “Milan”).
Mislim da ne postoji ništa depresivnije i žalosnije na svetu od leta u Mionici. Ali ja sam pristrasan: srećan što sam odande pobegao! Kako bilo, Natašica me je negde, kako se bližila jesen osamdeset i prve, ipak zatekla ovim osmercem:
Subotom sam uvek neka druga i neki me čudan spopadne strah subotom me uvek obuzme tuga a raduje me tek prvi mrak. Osećam neku slutnju u sebi i beskrajnu, čudnu radost subotom sam nekako bliže tebi Subotom uvek idem na ples.
Umesto “radosti” ja bih stavio “bes”. Ali zanemarimo mene. Nataša se krajem leta vratila u Smederevo, dopustila ponekoj drugarici da joj se upiše u dnevnik, među kojima se jedna istakla fantastičnim incipit-om: “Bilo je leto, toplo gologlavo leto puno ukočenih osmeha i ledenih pogleda...” Dnevnik se završava hipi-simbolom za mir.
E s tim u vezi, Kromprle, još dve važne stvari. Prva: konsultovao sam N-inu lestvicu ljubavi. I šta sam shvatio? Da ću uvek voleti nezrelo. Nikada neću sazreti.
A druga stvar: najbolji neknjiški ulov, koji ću blagoizvoleti da te zamolim da poslušaš na licu mesta, hvala.
Na dupli Hair naiđem kod onog dekare kod koga sam kupio Let’s Dance, kod koga prošle nedelje nisam hteo da stanem jer je bio istakao sliku sa Kalabićem na naslovnoj strani i pobunio se kad sam nešto stavio na nju. Naravno, ne da mi da razgledam u tišini. “Vidiš, nije baš najbolje očuvana ploča... Zato je 400″ Ja kažem: “Uzimam!” On: “Dobro, uzmi šta hoćeš” prezirući me zbog štekarenja! I čućeš: samo na drugoj ploči zanemarljivo pucketa.
E, kad sam uzeo HAIR, spakovao sam ga u najbolji ulov uopšte, koji ćeš videti tek kad budeš došla: sad se suši na terasi. Zasad ću ti reći da sam u njemu našao dva računa koja mi pokazuju da je bivši vlasnik 2012. pazario Chimney Cake u Kralja Milana za 150 dinara, a u Maksiju u Čika Ljubinoj sladoled king za 120 dinara.
Osim toga, opet sam video knjige koje je bacio onaj pesnik, što smo konstatovali pre dve nedelje... i o tome ću ti pričati kad se vratiš: neke stvari ipak nisu za javnost. Sada, dok ide “White boys give me chills...”, tvoj sebični pisac pomišlja sledeće: dok se ne budeš vratila, pašće jedan viršla-parti, ali na njega ću zvati samo Stevu i Duleta, bivše cimere iz srednjoškolskog doma, kupiću tri flaše crnog, obući ću zvoncare od pre 20 godina (stomačina je tolika da neću morati da zakopčavam), i pošto budemo barem triput preslušali obe ploče, popili i vino i rakiju, sešćemo na trolu broj 29, pa na 20 i otići ćemo u Titov Gaj, gde ćemo nešto i saviti... Kad bolje razmislim, to smo početkom 2000tih uglavnom radili nedeljom, tako da ću izlet organizovati odmah!...
Pozdravi mi sve, najviše Gordanu, piši kada budeš stigla kod Goranke, i ne zaboravi: ako ne odeš ni na jedan buvljak dok si u Nemačkoj, razvodimo se!
Voli te (nezrelo)
tvoj Bokara
P. S. dok ide My Body is walking in spaaaaaace...