"Opraštala mi je sve, prijatelju.
Utjeha joj bila najljepši dani. Oprostila je što sam je čuvao kao rezervu, a hvatao se lošeg društva, kafane i one druge vrste djevojaka. Oprostila mi je što sam ljubio druge, znala je da samo nju volim. Oprostila mi je sve pijane noći, sve te kafane, znala je da ću joj se, opet, kad - tad vratiti. Oprostila mi je svaku poruku koju joj nisam poslao, svaki poziv kojem se nadala, a nije ga bilo. Znala je, još je ima u meni. Oprostila mi je što sam je mjenjao za lude noći, lude provode, dok me je u suzama čekala držeći telefon u ruci. Opraštala mi je uvrede, psovke. Čekala je, kao niko, ona je znala da čeka. Dok sam bio daleko, stotinama kilometara, s nekim djevojkama za jednu noć - bila je sama. Često pitam za nju, jesu li me kilometri i moje ponašanje izbrisali iz njenog srca, ljube li je neke tuđe usne. Kažu, još je sama. Ona za mene ne pita, a znam je. Ludica mala, ne bi priznala ni za šta na svijetu da sam jedino čemu se moli, da sam bio i ostao jedini razlog onih zlih suza što joj svakodnevno kvase ono lijepo, umiljato lice. Pustila me je, ne zove više, ne da da joj žute minute unište sve što je započela bez mene. I neka je, neću je dirati. Neću da joj sreću opet pokvarim. A samo kad bi znala .. volim je, prijatelju, volim kao prvog dana. Đubre sam bio godinama, godinama je ubijao. U jednom trenutku stvorio bih joj sve, u drugom sve uzeo, vratio na samo dno.Sada se kajem, ali natrag nema. Šta bih sve dao, da tu moju malu garavu opet učinim najsretnijom na svijetu, šta sve ne bih dao za jedan osmijeh - a da sam ja tome razlog. Fali mi, prijatelju, i ona, a i ja onakav kakvim me samo ona uspijevala učiniti. Nikada neće saznati, što sam gori bio - više sam je volio."
